Bartolomejska noć – Prvi čin:

Kraj je leta, tačnije veče, 23. na 24. avgust. Godina je 1572. Mesto: Pariz

Slavili smo ženidbu našeg Anrija Burbonskog, kralja Nevare princezom Margaritom, nadajući se – jer nada poslednja umire, da će uvek prisutne razmirice u državnom i crkvenom vrhu ovim činom ujedinjenja prestati. Da će se medjureligijska netrpeljivost koja često doseže do čiste mržnje stišati ovim svesnim izborom političkog venčanja.

Uprkos čudnom nespokoju koji se osećao tokom samog svadbenog čina – za vreme mise Anri stoji ispred crkve, a na sveštenikovo pitanje o dobrovoljnom stupanju u brak, umesto kraljice Margo odgovara njen brat kralj Šarl IX – slavlje i gozbe trajale su nakon svadbe danima i noćima.

Čuli smo da je admiral Kolinji ranjen, da to nije bio razuzdani, pijani slučaj, svatićemo ubrzo… Vazduh miriše na krv, gusta maglaobavija avgustovsku noć, svuda oko nas su stražari. Svaki pokušaj bega je uzaludan. Uhvaćeni smo u zamku. Još ošamućeni od slavlja i vina, tromih udova pokušavamo da se otrgnemo. Braća kralja Šarla su i sama među ubicama. Na mesečini sevaju noževi, čini se da potoci krvi liju sa neba. Tlo je slano i lepljivo. Zlo je. Tražim sestru. Stražar mi prepreči put. Mislio je da me je svojom snažnom mišicom zadavio, pa me je bacio i ustremio se nasledeću žrtvu. Ne znam kako, ali dišem. Krkljam, pljujem krv. Boreći se za još jedan udah podižem glavu i ugledam poznato lice. Prijatelj, jedan od naših. Puzim ka njemu, ali u sekundi hvataju ga dvojica, on je sledeći koji pada. Kasno je, videli su moje pokrete, idu ka meni. Ne ostaje mi ništa drugo nego da se molim bogu. Našem bogu, njihovom bogu. Više nije ni bitno. Kraj je. Nož je pod mojim grlom. Truplo mi pada na drugi leš. Tu leži moj prijatelj. Dok mi se oči ne sklope jedini prizor koji vidim je telo moje sestre na svega nekoliko metra od mene. Ja sam još živa, još nekoliko minuta sigurno dok moja krv otiče i sjedinjuje se krvlju drugih protestanata. Ona nije. Hvata me užas i umirem s pogledom na mrtvu sestru. Umirem ne mogavši da stignem do nje, i mrzim taj mretar koji nas deli. Umirem nesrećna što je ona umrla pre mene. Umirem mrzeći vazduh koji mi poslednji putispunjava pluća.Umirem voleći mrtvu sestru i dok sklapam oči čini mi se da čujem poj molitve u daljini.

 

bartolomejska noc Slika francuskog slikara Edouarda Debat Ponsananoc
Bartolomejska noć Slika francuskog slikara Edouarda Debat Ponsananoc

 

Bartolomejska noć – Drugi čin:

Vreme: oko 20h, mesto: Velika scena Narodnog pozorišta u Beogradu, za godinu i datum nisam sigurna, možda 2007. ili 2008. U toku je izvođenje predstave „Kraljica Margo“, u koreografiji Krunislava Simića, na muziku Gorana Bregovića.

Igramo „Margo“ već nekoliko sezona. Volim tu predstavu. Iako je naporna za dah u dve slike u kojima ima brzih skokova, okreta, podrški spada nam u lakše predstave. Ovde je muški deo ansambla angažovaniji, dok devojke – katolkinje već posle scene „svadbenog veselja“, a mi protestantkinje posle Bartolomejske noći, odmaramo i čekamo završnu scenu predstave. Volim Bartolomejsku, igram je godinama sa svojim dragim drugom V. On je dobar partner i moj „dželat“. Uigrani smo tandem. Volim što igram u obe „klanice“, što nisam među prvima koji umiru. A te „klanice“, kako ih interno na probama zovemo, su dve deonice pokolja krvave pariske svadbe. Naziv izaziva i smeh i gnušanje u isto vreme, ali je opšte prihvaćen od kolega, koreografa i uvežbača. I ovog puta, kao i na svakom izvođenju, V. me izmaltretira – vrti me kroz vazduh, diže, pridavi i baci, pa kreće ka sledećoj žrtvi. Dok on odlazi shvatam da sam živa. Stvarno se borim za dah. Pluća se šire kao luda, a suvi led koji kulja pozornicom podstiče osećaj gubitka vazduha. Sa pozorišne tavanice dok ovo izvodimo se spuštaju crvene trake, simbolišući krv koja se proliva. Moja koreografija je dalje da puzeći krenem ka kolegi koji takođe igra protestanta, pružam ruke tražeći u njemu spas, ali on je sledeća žrtva, a ja sklapam ruke u položaj molitve dok me dva katolička princa, kraljeva braća, nose, da bih u sledećem sekundu, nakon što mi prerežu vrat, pala na „mrtvog“ kolegu.

Ležimo tako mrtvi i dišemo punim plućima, jer ovo je ipak pozorište. Nekad mi kolega G. šaptom dobaci: „Izvini, smrdi mi kostim, opet ih nisu oprali“…, a ja njemu tiho: „Jel ti gnječim rebra?“…ili „Izvini ne smem da pomerim ruku, ipak sam mrtva“. I tako čekamo da prođe scena u kojoj Margo uz poj hora koji je sa nama na sceni, nalazi svog ranjenog ljubavnika La Mola. Moja rođena sestra i ja igrale smo ovu predstavu zajedno, kao i mnoge druge godinama. Nisam sigurna njenu koreografsku sekvencu i ko je iz ansabla nju „sredio“, ali mi se desilo jednom da dok u tom nezgodnom položaju gnječim kolegino rebro i pljujem kapljice suvog leda koje se raspršuju nad mojim licem, ugledam moju sestru – mrtvu. Hvata me istinski užas. U mojoj glavi u tom momentu mi ne ležemo na sceni Narodnog pozorišta igrajući balet, nego smo zaistinske žrtve krvavog pariskog pokolja. Gledam je i ne smem da se mrdnem, gledam je s užasom i tugom. Gledam je i još mi je teže da dišem, srce će mi prepući, čini mi se…Iz toga me srećom trgne coktavi bilabijalni klik kojim nam inspicijentkinja B. daje znak da se povučemo sa scene. Ulazim u kulisu boreći se sa dahom i suzama. Zadižem suknju da bih se lakše popela uz stepenice koje vode do garderobe i gledam kako mi se, kao i mnogo puta na izvođenjima ove predstave, krv sliva niz odrano koleno sve do oguljenog risa.

foto(cover): Željko Jovanović