Neki datumi se nikada ne zaboravljaju, i nikada nece biti samo brojevi… 21. novembar 2004.

-Mama, zove te deda, kaže da odmah ideš kod njega u sobu.

-Šta sad hoće??? Vidiš da serviram predjelo, gosti samo što nisu stigli…

-Ja sam ti rekla…i odlazi odmahujući rukom.

-Mišure…Dolazi vamo…

Ostavljam sve i odlazim, gundajući u sebi kako se nadam da neću biti takva kad omatorim.

Sjedi ovdje…pokazuje rukom na mesto na krevetu, pored njegovog boka.

-Je li znaš ti Lado, koliki je snijeg bio kad si se rodila? Nezapamćena mećava za to doba godine.

-Koliko puta da ti ponovim da se ne zovem Lada?! Ljiljana…Lj i lj a n a…

-Ih, kakvo ti je to ime? A njemu nikad neću oprostiti što me nije poslušao i dao ti ime Lada.

Boginja leta, ljubavi i lepote. Za mene se zoveš tako, i kraj. Nego, bio je mart, koji ono?

-18.deda… hoćeš li jednom zapamtiti kad ti je rodjena najstarija unuka? Smejem se.

Odmahuje rukom…

-Mator sam ja Lado…E tačno sredina marta,a snijeg do koljena.
Otac ti se toliko napio, da je jedini bio pijaniji od mene.

Rekao sam mu daj joj ime Lada, oćeraće zimu.
Veli, to nije ime, daću joj ime Ljiljana.

-Mama, baba te zove, kaže stigli gosti, slava je,treba da poslužiš žitom i vinom. Eno besni.

Ustajem. Hvata me za ruku…
-Pušti je, ja sjutra već neću biti tu.

-A gde se te to spremaš?
-Tamo…i pogleda gore…

Nego, piši. Obećaj mi da ćeš pisati. Zato si rođena.
-Hoću deda, ali znaš da ne stižem.

-I taj tvoj … odjebi govno dok te nije pojeo.

-Mama, baba kaže da dodješ da te ona za kosu ne čupa napolje!
-Deda, brzo se vraćam…
-Lado…

Kad sam posle pola sata došla spavao si…blaženim snom…

Hvala ti za sve što jesam…U mom srcu si…gde god bio.

Ljiljana Đurišić

Rođena sestra Ironije, unuka Satirike i majka Koluta Očima