Još je Mozart davno rekao da čar muzike nije u notama, već u tišini između njih. Oko nas, svakodnevno, dešava se bezbroj stvari, galama ne da mislima mira, a tišina deluje tako predaleko.

Ipak u tom bunilu stvarnosti prostruji još po neka lepa reč, događaj ili delo, koje spusti zavesu i pusti te da dišeš u tišini. To su one reči koje dopru do srca brzinom svetlosti, to je neki put koji svi nosimo u sebi, prečica do nečeg božanskog u nama.

A šta nas navodi na taj put ostaje skriveno pod velom i ne može se objasniti rečima, može se samo osetiti.

Ispričaću vam priču o jednom humanom gestu čoveka od malo reči, virtuoza na harmonici, koji je, čini mi se, bolje razumeo život zbog svog poziva, šetajući prstima po crnim i belim dirkama.

Dok smo sedeli za punim stolom i prelazili različite teme, uletali poput padobranaca, svako je imao neku svoju priču, na trenutak je zastala graja i postavili su mu pitanje: “Da li si stvarno spasio magarca?” Klimnuo je glavom uz osmeh i nastavio…

foto: pixabay.com

“U selu mog rođaka slavila se slava. Volim da odem tamo jer je uvek veselo, nekako se osećam prijatno iako uvek ima neka tetka ili strina koja hoće da prokopa do najsitnijih detalja iz mog života što i nije baš toliko prijatno, ali ja se uvek snađem i sa tim. Sa mnom je bio i moj brat, u nekom trenutku palo nam je na pamet da pitamo rođaka da nas prošeta kroz svoje dvorište, tačnije deo dvorišta gde su životinje, znate kako je to kod nas u Srbiji, sve je tu na jednom mestu samo fiktivno odvojeno, posto smo i on i ja veliki ljubitelji istih. Ustali smo, krenuli i došli do dela sa različitim vunenim ovcama, koje su se bunile zbog uznemiravanja jer im je vreme spavanja već odavno počelo. Onda krave, opuštene, čini mi se kao da su one u stalnom nekom zvakanju, zauzete da dobro preživaju da bi sutra dale i dobro mleko. Onda raznobojna i šarena kokoš i naravno petao, onaj pravi Balaševićev, tu smo samo odškrinuli vrata, jer je narogušio perje. U svom tom kretanju pričao nam je kakav mu je prinos od svih tih životinja, i da li se isplati da ih cuva. Odjednom, ugledam magarca tamne boje, očiju koje su u sebi nosile istoriju čovečanstva, onaj krst koji je imao na leđima imao je i u očima, gledao je u nas i mi u njega, jer nismo očekivali da ćemo ga videti među svim tim životinjama. Pitali smo rođaka otkud on tu, kaže, ma kupio sam ga i nisam puno razmišljao,ali pošto nemam uslova da ga čuvam, otići će u kobasice. Momentalni presek, nisam mogao ni da pomislim da ce ova životinja koja ovako iskreno gleda na nas, tako smireno sa jedne, a ushićeno sa druge strane, tako da završi. Pogledom sam se dogovorio sa bratom jer smo u tom trenutku isto razmišljali, da ga kupimo. Rođak se našao u čudu, ali je vrlo brzo prihvatio jer mu je negde duboko u sebi i bilo žao tog magarca.

Nazvao sam ga Mika.  Ima svoju štalu i ograđen travnjak na kome trči kao crni Vranac, iako to izgleda poput malog deteta koje je tek naučilo da hoda, pa se šepuri, i onda deluje još zanimljivije.”

“Znate ima nešto u njemu….”

I u tom ga prekida jedan od momaka, kroz onaj smeh koji zvuči kao da u životu nije spoznao zvuk crnih dirki, govori mu šta mu je to trebalo…

Ovaj humani čovek, opet uz osmeh, završio je rečenicom.. ”Eh da znaš samo kakav je to prijatelj”

U tom trenutku začula se tišina.

I.P.

POSTAVITE KOMENTAR

Molim Vas upišite Vaš komentar!
Upišite Vaše ime