Da u svetu postoji jedno carstvo, to svi znamo. Ali da u srcu jedne žene postoji carstvo tog carstva znaju samo oni koji su imali priliku da upoznaju Jelenu Dimić, vaspitačicu u jednom novobeogradskom vrtiću.

Ceo svoj  radni vek ona živi Konfučijevu misao ’Izaberite posao koji volite i nećete morati da radite ni jedan dan do kraja života.’

Osmeh joj ne silazi sa lica. Emituje esencijalnu radost i što sedimo u bašti kafića i zato što smo dobile dobru kafu i zato što su svuda oko nas ljudi i što sam ja preko puta nje. Ta radost je zarazna. Prešla je na mene brzinom svetlosti i ja joj to otkrivam pre početka razgovora.

Draga moja: Radiš sa decom. Pouzdano znam da to ne može biti lak posao. Odakle dolazi tvoja energija?

Jelena: Mislim da je pozitivna energija nešto što akumulirate u svoje biće tokom odrastanja zahvaljujući pre svega roditeljima i svim ljudima koji vas okružuju i utiču na vaš pogled na svet i način na koji ćete se u životu suočavati sa problemima. Zato sam, možda neskromno prihvatila zaključak mojih prijatelja, da sam rođena pozitivna. S druge strane, energiju u poslu kojim se bavim daju mi sama deca. Za nekoga ko ne radi sa njima ovaj posao može izgledati težak i komplikovan, ali uprkos odgovornostima i psihofizičkom angažovanju, ovo je posao radosti. Kada od ranog jutra ugledam njihova lepa lica, nasmejane oči, ruke pružene ka meni, čujem glasiće koji izgovaraju moje ime ili mi pošalju neverbalni signal da su srećni, nemoguće je ne ispuniti se pozitivnom energijom. Ja radim sa decom jaslenog uzrasta, dakle od jedne do tri godine. Oni su najčistije i najplemenitije duše. Sa njima možete samo razmenjivati ljubav, toplinu, smeh, poverenje, dakle, čistu sreću. Ako postoje bajke, ja živim u njoj.

Draga moja: Verujem da te za ovaj posao opredelila ljubav prema deci. Interesuje me da li je ljubav dovoljna i šta je još potrebno da vaspitač nosi u sebi?

Jelena: Ljubav nije dovoljna, ali je presudna. Od nje sve drugo polazi. Ako imate ljubav prema poslu koji radite onda ste srećni i zadovoljni. Ako ste srećni i zadovoljni onda ste i motivisani. Takođe, kod dece nećete proći ako niste u sebi zadržali dete. Morate verovati u Petra Pana. Onda možete celim svojim bićem sa njima da se igrate, smejete, tugujete, pevate, budete aktivni i vedri. Naravno da morate biti i profesionalni. Morate biti dobar pedagog i psiholog koji u svakom momentu prepoznaje dečije potrebe, želje, mogućnosti. Morate biti odgovorni, raditi na svojoj edukaciji, planirati, organizovati.

Draga moja: Koliko su se pedagoške metode menjale od vremena kada si počela da radiš pa do sad?

Jelena: Mnogo. Drago mi je što su vrtići vremenom postali otvorena mesta gde roditelji mogu aktivno da učestvuju u radu sa decom, kako u adaptaciji (gde roditelji mogu da borave u grupi) tako i u zajedničkim aktivnostima tokom cele godine. Danas je veliki akcenat stavljen na planiranje i realizaciju vaspitno obrazovnog rada, aktivnostima u kojima su zastupljeni svi aspekti dečijeg razvoja, rasta i napredovanja. Koristi se mnogo više literature, edukativnog materijala, stručnih usavršavanja, razmene dobre prakse.

Draga moja: Tebe su za ovaj intervju delegirali ljudi koji te poznaju i roditelji dece.  Svi su saglasni da je tebi suština uvek bila važnija od forme. Šta predstavlja suštinu u poslu kojim se baviš?

Jelena: Kao vaspitač vi ste čuvar najdragocenije riznice koju čovečanstvo ima. Roditelji vam ujutru poveravaju svoje najveće blago. Kada sa posla dođu po njega, treba da vide zadovoljno i srećno dete. To je jedina suština.

Draga moja: Pričaj mi malo o tvom radnom danu. Radiš sa mališanima od kojih su neki još u pelenicama i stižu kod tebe ranim jutrom. Kako to izgleda?

Jelena: I kada vam u kuću dolazi dragi gost, radujete se kad ga vidite i srdačno ga pozdravite. Isto je i u vrtiću. Pre svega dug i topao zagrljaj. Onda ih pitam kako su spavali, šta su radili predhodnog dana, da li su negde išli. Muzika je obavezno prisutna. Neki mališani budu još uvek pospani kad stignu pa takvima često pripremim krevetić da još malo odmore. Uplakane utešim kroz stvaranje prijatne i tople atmosfere, podsticanjem na druženje. U vrtiću naravno postoji režim dana koji se poštuje: vreme obroka, uspostavljanje higijenskih navika, realizacija aktivnosti, spavanje. Radim sa njima na bogaćenju rečnika, saznajnim iskustvima, grupnoj igri, intelektualnom razvoju…međutim pre nego što dođemo do tih stvari, učimo da hodamo, pričamo, koristimo nošu, držimo kašiku, delimo sa drugarima, podstičemo razvoj motorike, pažnje…Jednom rečju dan nam je prilično ispunjen.

Draga moja: Obzirom na njihov uzrast, kako se odvija vaša komunikacija?

Jelena: Kada je reč o najmlađima, neverbalnim govorom, gestikulacijom, pogledima. A ja posmatram, pratim, prepoznajem, osluškujem. Odlično se razumemo.

Draga moja: Pokušavam da zamislim kako izgleda kada treba da reaguješ na njihove različite potrebe koje se dešavaju istovremeno. Neko je gladan, neko žedan, neko plače, neko je pospan…i svi traze tvoju pažnju. Kako je podeliš?

Jelena: Najpre morate imati uvid šta je prioritetno. Zatim, deca tog uzrasta odlično odreaguju na skretanje pažnje. Ako im samo na tren usmerite pažnju na neki objekat ili sadržaj, to je dovoljno da sve organizujete.  Neretko mi dečica koja ne traže ništa, a nastala je gužva,  budu najbolji asistenti, a često se desi da mi i po desetoro njih bude u zagrljaju. Dragocena lekcija koju uče u takvim situacijama je strpljenje i tolerancija.

Draga moja: Da li su sva mala deca ista?

Jelena: Nisu. Svaki taj mali čovek je posebna ličnost. Svi oni donose različite navike i vaspitanja iz svojih kuća, karakteri su im različiti kao i potrebe, želje i afiniteti. Ono u čemu su svi isti je potreba za pažnjom, ljubavlju i igrom. Kada im to pružite, oni nepogrešivo istim i uzvrate.

Draga moja: Šta ti je najvažnije da neizostavno odradite tokom dana, a šta nikako ne primenjuješ?

Jelena: Samo me ozbiljan kijamet spreči da ih izvedem napolje. Svakodnevno izvodjenje dece u naše dvorište donosi im višestruku dobit. Najpre, igraju se na vazduhu, uče da hodaju na različitim površinama, upoznaju se sa neposrednom okolinom, imaju priliku da opipavaju ono što ih okružuje: travu, cveće, koru drveta, plodove jeseni. Mogu da šetaju po kiši, skaču po barama, valjaju se po snegu, prave Sneška, kada je leto da hodaju bosi po travi, da se igraju vodom. Moja deca su ispunjena i zdrava. Ono što nikada u svom radu ne dozvoljavam je gledanje televizije.

Draga moja: Da li srećeš bivše generacije i kakve uspomene delite?

Jelena: Da, srećem ih. Prva generacija mojih klinaca su sada studenti, odrasli, zreli, vredni ljudi. Oni pamte bezbrižnost, radost i sreću koju smo delili. Ja se setim kako su maleni, bili sklupčani u mom zagrljaju, kako im krišom dajem plazma keks. Smejemo se, grlimo se…uvek delimo ljubav.

Draga moja: Šta te naljuti?

Jelena: Naljutim me kad shvatim da mi je 6 sati radnog vremena nedovoljno za igru sa njima.

Draga moja: Sa kakvom porukom se opraštaš od dece kada stasaju da napuste tvoju grupu?

Jelena: Zaželim im da pamte drugarstvo, igru i sve ono što su naučili. Da budu vredni i vaspitani. Da se puno igraju, pevaju i druže. Svakome lično ponešto šapnem. To im onda zazvuči kao deljenje tajne i onda to posebno čuvaju i verujem, sete se u datom trenutku.

Draga moja: Šta tada savetuješ njihovim roditeljima?

Jelena: Da neguju njihove duše, njihove talente, da uvek imaju vremena za igru i razgovor sa svojom decom, da otkriju njihove životne puteve i da im pomognu da na tim putovanjima prepoznaju  znakove i da ih osamostaljuju.

Draga moja: Da li se dešavalo da više klinaca iz iste porodice završi kod tebe?

Jelena: O, kako da ne. Imala sam prilike da mi roditelji kažu da su računali da li će dete da im stasa u vreme kada primam grupu njegovog uzrasta. Valjda je to posledica onog poverenja i iskustva koje su stekli tokom boravka starijeg deteta. Naravno nisam samo ja zaslužna za  takve odluke roditelja već svi zaposleni u objektu. Timski rad. Ipak, kada si me ovo pitala, ne mogu da se ne setim jedne divne porodice koju sam prvi put srela kada sam počela da radim. Upoznala sam sedmoro njihove dece, pet devojčica i dva dečaka. Pamtim ih kao skromnu, vaspitanu, prelepu i prepametnu decu.

Draga moja: Verujem da imaš pregršt uspomena i nezaboravnih događaja koje pamtiš. Možeš li da izdvojiš neki?

Jelena: Ne mogu. Možda je to moj usud ali pamtim sve i sve mi je nezaboravno. Svako dete i njegovo ime i prezime. Pamtim sve njihove prve suze kada se razdvajaju od roditelja, prve korake koje su napravili, izgovorene reči, priredbe, pesmice, sađenje cveća i povrća u dvorištu, zajedničkih odlazaka na Adu sa roditeljima. Nezaboravni su mi rastanci sa njima, dani kada postaju đaci prvaci. Sve je to ljubav i kao takva ona je nezaboravna i vreme ne može da učini da ona izbledi.

Draga moja: Sigurna sam da osoba kao ti ima u svom okruženju nekoga koga vredi upoznati i čuti njegovu priču?

Jelena: To je neko koga deca doživljavaju kao plemenitog, dobrog čarobnjaka. On svojim prstima, na dirkama klavira proizvodi najlepšu čaroliju koja podstiče na pokret, igru i pesmu. Gospodin Petar Rakić.

Razgovarala: L.

1 KOMENTAR

  1. Vaspitači su veoma važna figura u formiranju dece, to je odgovoran i zahtevan posao. Puno sreće u daljem radu vam želim

Comments are closed.