Stiže i taj 31.decembar… Noć kao i svaka druga.

Zato je upotrebimo za neka neke iskrene stvari.

Bolje zaćutite, nego da poželite nekome nešto što zaista ne mislite.

Bolje se ugrizite za jezik, nego što što ubijete nekog onim što izgovorite.

Bolje umesto bespotrebnih stvari poklonite iskren zagrljaj.

To se danas najređe poklanja.

Nek nas novogodišnja noć inspiriše na opraštanje.

Oprostite tuđim lošim postupcima.

Oprostite “izvini-nisam-namerno” ljudima.

Pa čak i onima koji su “namerno”.

Oprostite praznim novčanicima, još ispraznijim pričama, svojim greškama i tuđim očekivanjima.

Oprostite grešnima svesni da ste i vi grešili.

Svima nama želim jedno lepše svitanje u boljoj sutrašnjici. Da nam se svima razdani u glavi i srcu.

Želim vam one poljupce koji pomeraju meso, koji ježe kožu i sluzokožu. Knjige koje vam, umesto što uspavljuju kad legnete, neće dati da lako zaspite. Osmehe neznanaca koji će vas naterati da im priđete i da ih upoznate. Želim nam nove prilike uz koje ćemo lakše prebroditi predstojeće neprilike. Čuvajte se staklenih zvona, duševnih zelenaša i tuđih dobrih namera. Verujte uvek u sreću. Neću vam je poželeti, jer ako u nju ne verujete vi sami, nećete je ni imati koliko god snažno vam je ja želela.

I, naposletku, želim – koliko vama toliko i sebi – neke oči. Oči koje će vas gledati, nadgledati, zavoditi, gubiti se u vama, plakati sa vama, koje će vas čekati, koje ćete želeti, sa kojima ćete istovremeno uživati, koje će vam vratiti što ste izgubili i naučiti vas gde da pronađete ono za čim tragate.

Živeli… Hvala na čitanju.

Ljiljana Đurišić

Rođena sestra Ironije, unuka Satirike i majka Koluta Očima