Uz prvu jutarnju…

I nemoj da se lažemo, nema osobe, bilo da je žensko ili muško, koja ne veruje u BAJKE. Velike i male, šarene ili crno bele, sladunjave ili teške, nebitno, bitno je da su bajke. Znate ono Happy End…i živeli su srećno do kraja života….znam, znam, kolut očima, šta ova sad sere...

I danas se sećam knjige koju sam dobila u trećem osnovne…plava…“Disney” bajke…

I danas mogu prizvati u um okrnjene ivice korica, naslovnu stranu na kojoj je stajala ilustracija najpoznatije ljubavne priče svih vremena “Pepeljuga” i veliki beli Disney logo.

Ta knjiga je kružila od jedne do druge devojčice, listala se sa pažnjom, skrivala kada su prioritet trebale dobiti neke druge stvari, i jedno je sigurno, bila je svetinja.

Nada da ljubav postoji.

Da dobro pobeđuje zlo.

Da i oni marginalizovani likovi dobiju šansu.

Međutim, danas, dok sa ovoliko godina ćaskam sa prijateljicama uz prvu jutarnju , zaključujem da one veruju da su nas obmanuli. Velika većina. Koliko se u stvari retko kada događa da dobro pobedi zlo, da onaj iz trećeg reda izbije u prvi samo zato što to zaslužuje, i da, možda najbitnija stvar na svetu LJUBAV postoji, da je moguća i da može sijati kao netaknuti dragulj kroz svetove i galaksije.

Ok, možda su veće šanse da se ovo prvo dvoje desi, ali da postoji prava LJUBAV, e, u to već sve manje ljudi veruje.

Zašto, razmišljam ja ponukana time, celi dan?

Zato negde i ovaj tekst kasni …

Ok, da probam ovako.

Za većinu je vrhunac ljubavi ulazak u brak. Udala sam se, i tačka…sve dalje će da se reši samo…

Pokušavam se setiti šta piše u plavoj knjizi, ali, a, a. Ne ide. Majku mu, zar je moguće da ništa ne piše? Ma, mora da ima barem još jedna rečenica nakon onog “and they lived happily ever after …” odlutah.

Stvarno nema.

Sav zajeb sa bajkama je što niko nikad, nikad, i nigde nije napisao da za to „srećno do kraja života“ treba mnogo rada, strpljenja , truda i tolerancije.

I klikne mi.

Bajke ZAISTA postoje.

Samo ih ljudi pokvare.

Nakon potezanja svih naših moći, nakon pentranja na najveću liticu, nakon borbe sa nemanima, mi ljudi kapituliramo na onom najbanalnijem. Mi sjebemo našu bajku, onu koju smo sami kreirali, voleli i izmaštali. Onu za koju smo se borili na pet stotina stranica.

Ubacimo tu detalje, zakomplikujemo programima, onim što nosimo iz kuće, svim stvarima koji stave tegove na sveto osećanje koje ne bi smelo da se u najvećem zemljotresu poljulja.

Ono što bi trebalo da stoji i da je ZAKOVANO.

Čaroliju srušimo malim, toliko nevažnim, ljudskim kreacijama.

LJUBAV kapitulira pred stvarima koja joj nisu ni do kolena.

Sjebemo cijelu stvar sa pitanjima da li znaš da kuvaš, koliko zarađuješ, koje si vere, koje si škole završila, da li će njegova ili njena biti zadnja, da li će dete biti kršteno ili ne. Ići u vrtić ili ne? Da li će biti crkveno ili građansko, da li će ga uopšte biti? Kad će prvo, što nećemo drugo? Kud si pošao, da li si ikada došao?

Sva ona lakoća se zakomplikuje.

Najsvetije osjećanje dobije prizeman, ljudski, grešni oblik.

Dobije upravo oblik onoga što su nam utuvili u glavu i što su nam uprogramirali od momenta kada smo se rodili.

Da onaj iz zadnjeg reda ne može uspeti.

Da dobro ipak ne pobeđuje zlo.

Da prava LJUBAV ne postoji.

Ali nije to tačno ljudi … Bajke postoje.

I nije čudno što nam nikada ne kažu šta ide poslije onog “and they lived happily ever after”.

Znaju da mi ljudi sve sjebemo.

P.S. Ako verujete u bajke, onda će vam život biti jedna.

Ako ne verujete u čuda, onda nemate muda.

Verujte mi, znam šta pričam.

Ljiljana Đurišić

Rođena sestra Ironije, unuka Satirike i majka Koluta Očima