Neretko možemo čuti decu kako se žale na matematiku kao predmet, a samim tim i na nastavnike koji im je predaju. Oni su ’’mučitelji’’ koji zadaju obimne domaće zadatke i teške kontrolne vežbe. Matematika je već godinama omraženi predmet skoro svakog budućeg đaka.

Ipak, u Beogradu postoji jedna nastavnica matematike o kojoj sadašnji đaci pričaju sa osmehom, a bivši sa njom dele lepe vesti i radosne događaje iako su odrasli ljudi.

viber image 2019 12 11 14 38 09

Violeta Komnenović radi u ETŠ ’’Nikola Tesla’’ od 1998. godine. Iako nije planirala da joj posao nastavnika bude primaran, upravo se u njemu pronašla. Neostvarena želja su joj ostale studije astronomije. U slobodno vreme ne čita zbirke zadataka već uživa u beletristici. Čest je posetilac koncerata, pozorišta, klubova i stand-upova. Najveće bitke ne vodi sa neposlušnim učenicima, već sa komarcima tokom šetnji pored reke, a osmeh koji ne skida sa lica duguje dugogodišnjim prijateljstvima začinjenim humorom, ćaskanjem i smehom.

Draga moja: Da li je matematika zaista bauk?

Violeta: Naravno da nije bauk. Matematika je jedna fascinantna nauka koja prožima bukvalno svaki deo čovekovog života i bukvalno svaku oblast ljudskog delovanja. Ona je trening uma, baš kao što je npr. trčanje ili odlazak u teretanu trening tela. Problem koji se javlja u savladavanju ili učenju matematike je to što taj trening mora biti stalan, redovan, ne može da se malo vežba danas, pa za mesec – dva ponovo još malo, morate mu se posvetiti, morate duboko razmišljati, morate biti zainteresovani za svet oko sebe, pomalo biti i umetnik i filozof… Sve u svemu, sa jedne strane morate imati um otvoren za nova saznanja, a sa druge strane morate stalno sumnjati u sve i tražiti dokaze za sva tvrđenja. Meni je lično učenje matematike i bavljenje njome pomoglo da racionalno razmišljam, te da mogu da smislim nekoliko koraka unapred,što mi pomaže i da lakše rešavam neke obične, svakodnevne životne probleme. Uglavnom, što reče neko mudar: „Lakše mi je bilo naučiti matematiku, nego raditi bez nje.“

Draga moja: Šta je zadatak jednog nastavnika?

Violeta: Prvenstveno da svojim celokupnim ponašanjem i pojavom daje svojim učenicima pozitivan primer – jer deca više uče gledajući šta radite, a ne samo slušajući ono što im govorite. Ne možete od njih tražiti iskrenost, ako oni osete da ste „folirant“, ne možete im govoriti da budu odgovorni ako oni vide da se vi neodgovorno ponašate, nećete ih privoleti da poštuju dogovore ako ih vi sami ne poštujete, neće ozbiljno pristupiti obavezama ako vide da ste vi neozbiljni (važno: ne brkati ozbiljnost i smrknutost – deca veoma dobro prepoznaju i osećaju da ste ozbiljni iako ste nasmejani).

Nećete ih ubediti da čitaju knjige i idu u pozorište ako sa njima nikad ne razgovarate o tome i ako oni vide da radije gledate rijaliti programe jer znate sve one opskurne likove, u pozorištu ste poslednji put bili u prošlom veku, a omiljenu knjigu ili pisca i nemate.

Stara je floskula da je neophodno razvijati dečiju radoznalost i maštu koje prirodno poseduje svako dete. Ali to zaista jeste tačno, samo onda tu radoznalost treba usmeravati ka nauci, ka lepim umetnostima, ka novim saznanjima, ka povezivanju onoga što je dete već ranije naučilo sa novostečenim znanjem.

Metode kojima se to postiže naravno zavise od uzrasta dece sa kojom nastavnik radi. Kada su mlađi uzrasti u pitanju to je najbolje raditi kroz igru, druženje, upoznavanje nekih zanimljivih činjenica. Već u starijim razredima osnovne škole mogu se stvari malo uozbiljiti, insistirati na nekim preciznijim tvrđenjima, ali ne treba preterivati i zatrpavati decu bespotrebnim pojmovima, koji su za njih još uvek nerazumljivi.

Kod učenika sa kojima ja radim (a to je srednjoškolski uzrast) neophodno je već malo po malo biti sve ozbiljniji, uvoditi strožije naučne principe, preciznost, uvoditi formalne teorije, podržati samostalna istraživanja, usmeravati decu da počnu da se bave samostalno nečim što ih zanima, a što možda nije deo školskog plana i programa – da na to potroše deo svog slobodnog vremena, umesto popularne, a beskorisne „bleje“.

Nisam pristalica današnjeg pristupa da škola (pogotovo srednja škola) treba da bude igraonica. Naravno, ne mislim da treba da bude kao kazamat, deci treba da bude prijatno u ustanovi u kojoj provode pola svog dana, ali sam pristalica da se mora znati red i da mora vladati disciplina. To je preduslov za sve ostalo. Često kažem svojim đacima: „Kod mene ćete se možda i provući sa neznanjem, ali sa bezobrazlukom, nevaspitanjem, bahatim i primitivnim ponašanjem nećete nikada.“

Draga moja: Šta Vas razlikuje od definicije prosečnog nastavnika matematike?

Violeta: Nisam sigurna šta bi to bio prosečan nastavnik matematike. Možda je ovo pre pitanje za moje đake. Svako od nas je po nečemu poseban, svako ima svoj stil, kako životni tako i „nastavnički“. Rekla bih da spadam u kategoriju strogih i zahtevnih nastavnika. Kao što rekoh, ne volim i ne dozvoljavam nedisciplinu na času.

Ne gledam blagonaklono na nerad i selektivno dolaženje na časove. Ali kad vidim da se dete trudi i da želi da napreduje onda sam otvorena za sve vrste dogovora – od dodatnih termina za objašnjavanje do dodatnih termina za čuveno popravljanje ocena, ako je potrebno.

Smatram da svako ima pravo na loš dan, svako ima pravo na kiks – pa možda se to dogodi baš onaj dan kada imamo važan pismeni ili neki važan test. Glupa pitanja ne postoje. Glupo je samo ne pitati ono što nisi razumeo. Kada vežbamo zadatke – uvek na tabli radi neko od đaka. Tako se uradi manje zadataka, ali je znatno delotvornije od toga da ja „ištancujem“ dvadeset zadataka na tabli, a oni da ih mehanički i u žurbi, bez razumevanja isprepisuju.

Drug iz klupe može veoma dobro da pruži prvu pomoć u rešavanju nekog zadatka, vršnjačka edukacija je veoma moćan alat i za onoga ko objašnjava i za onoga kome se objašnjava. Posebno podržavam duhovite opaske, naravno ako su plasirane sa merom i ukusom, primereno situaciji.

Ponekad čas posvetim priči o nekoj temi koja ih istinski zanima ili o nekom aktuelnom pitanju ili o nekom pitanju koje u njima budi kontroverze, pa bi da raspravljaju o tome i medjusobno, ali i sa mnom. Neko bi rekao da su to časovi na kojima se ništa ne radi. Ali to je najpogrešniji mogući opis tih časova. To su časovi na kojima se međusobno bolje upoznajemo.

Mladim ljudima je važno da ih saslušate, ali im je važno da čuju i vaše mišljenje. I beskrajno vole polemiku. Vole da iznesu svoj stav. Neretko moji đaci dobijaju zadatak da obrade neku matematičku temu po izboru, temu koja im je zanimljiva, poželjno je da nije iz redovnog gradiva. Mogu da napišu rad, da naprave prezentaciju, da napišu pesmu o tome, da naprave igricu, jedne godine smo imali i skeč, imali smo video-klip u formi dnevnika…kako god – samo da upoznaju ostatak razreda sa temom koja im je bila interesantna. Koliko se samo tu originalnih ideja nađe na jednom mestu.
Mislim da postoje nastavnici kojih se njihovi đaci rado sećaju, postoje oni kojih se nerado sećaju, a postoje i oni kojima su i ime zaboravili.

Ne znam šta je od poslednja dva gore, da si im zagorčavao život ili da si potpuno bezličan. Dokle god imam česte i sjajne kontakte sa svojim bivšim đacima , dokle god svraćaju u svoju staru školu, bilo namerno, bilo slučajno, dokle god se s vremena na vreme čujemo, ispričamo, popijemo zajedno kafu, dokle god imaju potrebu da neke svoje važne trenutke podele sa mnom – sve dotle ću neskromno da mislim da sam od onih kojih se rado sećaju. Često im, na času, dok gunđaju da im je teško da savladaju nešto i dok se mršte na mene kažem: „Sad si možda ljut na mene. Ali biće mi drago da jednog dana, kad budeš imao trideset godina i vidiš me na ulici kažeš: „Ova žena me nečemu naučila.“ i da mi priđeš da se pozdravimo.“

Mislim da bi mi najveći profesionalni poraz bio da znam da su kod mene na časovima samo gubili vreme i nisu ništa naučili.

Draga moja: Čemu se najviše radujete u svom poslu?

Violeta: Radujem se svakom uspehu svojih đaka, ali i mladih ljudi uopšte, u bilo kojoj oblasti života.  Radujem se kada se oni raduju svom uspehu i kada im to daje motivaciju da nastave i da budu još bolji i uspešniji. Ne samo da se radujem, nego sam i beskrajno ponosna na njih.

Radujem se povratnoj informaciji da su kod mene nešto naučili, da im je to pomoglo kasnije u životu, u daljem obrazovanju, u građenju karijere… I ne govorim samo o matematici, govorim o životnim savetima. Radujem se kada vidim da su izrasli u čestite, poštene, kvalitetne ljude, ljude širokih pogleda i shvatanja, ljude koji žive od svog truda i rada, vode normalan život, oformili su svoje porodice, vaspitavaju svoju decu. Radujem se kada vidim da su drugari iz školskih klupa ostali u kontaktu jedni sa drugima, da se druže i da su jedni drugima oslonac i pomoć, ako zatreba.

Svakako su za svakog nastavnika, pa i za mene, ogromna motivacija daroviti i zainteresovani đaci sa kojima je milina raditi, ali ništa manju motivaciju pružaju i ona deca koja možda, na početku, nisu bila tako dobra u matematici, ali su svojim radom i trudom, a uz moje sugestije, mnogo napredovala i prešla veliki i zahtevan put. To puni i srce i dušu.  Sve to su satisfakcije koje nijedan drugi posao na svetu ne pruža – a koje su neprocenjivo blago i bogatstvo.

Draga moja: Imate li savet za roditelje i druge nastavnike prilikom uvođenja dece u svet matematike?

Violeta: Pre svega savet za roditelje, kolege će se već nekako i same snaći. Razgovarajte sa decom, slušajte ih, podržite ih, okružite ih edukativnim sadržajima – bilo knjigama primerenim uzrastu, bilo edukativnim igricama, bilo internet-sadržajima. Tako ćete primetiti za šta je vaše dete nadareno i gde leže njegova interesovanja.

Ako je talentovano za matematiku – pomozite mu u napredovanju. Ako možete uradite to sami, a ako vama matematika nije baš bliska uputite ga na koji način da stiče nova saznanja, možda ga upišite u neku školu za talentovane matematičare, uputite ga u matematičku sekciju, nabavite mu neku zbirku zadataka za njegov uzrast koja je malo “jača” od njegove školske zbirke. Ako matematika nije u fokusu njegovih interesovanja – nemojte ga plašiti njome. Objasnite mu da svako može da razume osnovne matematičke pojmove i da ih poveže sa svetom oko sebe.

Objasnite mu da je matematika svuda oko nas – u prirodi, u muzici, u slikarstvu, ali i u prodavnici, na pijaci, na trafici… Ne terajte ga da po svaku cenu ima peticu. Ako već ne obožava matematiku – pomozite mu da je ne mrzi i da nema strah od nje. Pomozite mu da shvati da nije glup, ako nije na prvu loptu nešto razumeo, da zbog toga ne treba da se oseća loše.

Pomozite mu da stekne samopouzdanje. Objasnite mu (a i sebi) da je bolje da vežba sat vremena koncentrisano, bez odvlačenja pažnje u obliku mobilnog telefona, serije na TV-u koju gleda jednim okom ili stalnim upadicama mame ili bake “hoćeš li jabuku, sok, kolač, čokoladu…” nego da sedi nad knjigom tri sata sa stalnim prekidima. Jer će posle biti “učio sam tri sata, a nisam naučio. Kako to?”. A ovako će i bolje naučiti, a još će mu i ostati dva sata za nešto drugo.

Objasnite mu da ne treba da uči “za kontrolni ili pismeni“, da ne treba da uči „za dvojku, trojku“ … ili bilo koju drugu ocenu. Treba da uči da zna i razume, ocena će biti posledica znanja.

Jer, vratismo se na početak i zatvorismo krug (eto, ni tu ne može bez matematičkog pojma): MATEMATIKA JE LEPA I NIKAKO NIJE BAUK!!!

Sa Violetom razgovarala Katarina

2 KOMENTARA

Comments are closed.