Scena iz prodavnice jutros izgleda ovako: Pred kasom stoji gospođa koja u korpi, između ostalog ima i osam (8) litara ulja. Iza nje stoji starica sa devojčicom koja joj kaže:“ Sad znači moramo u drugu radnju jer ovde više nema ulja“…

Starica je samo klimnula glavom. Tom prilikom, svi prisutni su ćutali ali sam uspela da vidim da su na sekund, dve, svi malo jače stisnuli svoje korpe ili kolica.

I ja sam. I nadam se i želim da verujem da su to učinili zato što ih je bio blam i što su imali želju da žena sa uljem izvadi litar istog, okrene se i spusti tu flašu u korpu devojčice i njene bake. Srazmerno toj želji ne želim da verujem da su se uhvatili za korpe instiktivno, gledajući u sadržaj kao na plen koji pripada samo njima, sa potrebom da odjure kući i popune police i špajz.

Ova slika dana, podstakla me da razmišljam o ljudskosti pojedinca, grupe, naroda. I čini mi se da takve priče više pripadaju prošlosti nego sadašnjosti. Ne znam ni kako mi je na um pala priča koju sam ko zna kad čitala. Priča o Ireni Sendlerovoj. Priča iz II Svetskog rata.

Irena je bila Poljakinja koje je živela u Varšavi za vreme nemačke okupacije. Bila je socijalni radnik, pa je tako bila poslata u Geto da proverava i kontroliše  da li se pojavio tifus. Svoje svakodnevne ulaske u Geto, Irena je iskoristila da spašava jevrejsku decu.

Uz objašnjenje da nadzire sanitarne uslove za vreme epidemije tifusa, Irena je svakodnevno, u ambulantnim kolima izvodila bebe i malu decu.

7ohP4FeQn65Z396kQW3nQ6JoXjV9qyGKajtRvsFq2MpdRamxJ7Yx4g61SrDRQ5nN1tkCJaWKsS4hQkutkLeYA8PRnqAE4kXa9dEN

Imala je džakove u kojima je sakrivala veću decu, na dnu svoje torbe stavljala je bebe, a često ih je maskirala i kao pakete. Za vreme te delatnosti, ona je uspela da iznese i samim tim i spasi 2500 mališana. Paralelno sa spašavanjem dece, Irena je zapisala sva njihova imena koja je potom sakrila u staklenu teglu i zakopala u zadnjem delu svog dvorišta.

Deca su davana na čuvanje poljskim porodicama, sirotištima i katoličkim manastirima.

1943. godine, Gestapo je otkrio šta Irena radi.  Survo su je pretkuli i osudili na smrt. Organizacija za koju je radila kao socijalni radnik spasila joj je život tako što su podplatili nemaške stražare koji su je vodili na gubilište. Oni su je ostavili onesvešćenu u šumi, polomljenih i ruku i nogu. Kada se oporavila, do kraja rata brinula je o jevrejskoj deci, a kada se rat završio, otkopala je sakrivenu teglu i pokušala, na osnovu podataka da nađe njihove roditelje. Na žalost, većina tih ljudi stradala je u logoru Treblinka.

a2e768ac4e20de7ac24ae4d9a7aa9ca4

Izrael je Irenu Sendlerovu uvrstio među “ Pravednike među narodima”, a Poljska joj je dodelila Orden Belog orla – počast najvišeg čina za građanske podvige.

Irena je 2007. godine nominovana za Nobelovu nagradu za mir, меđutim, nije je dobila tе godine, dobio je američki političar Al Gor  za aktivizam u oblasti globalnog otopljavanja.

irena sendler e1526946395913

 Preminula je 2008. Godine u 98-oj godini života, do kraja govoreći:  “Svako dete koje je spašeno uz moju pomoć je opravdanje mog postojanja na Zemlji, a ne nešto zbog čega bih bila slavna.”

Stručnjaci ovih dana govore da je korona virus koji je svojevremeno uzrokovao i Sars i Mers mutirao i da traži način da preživi i razmnožava se, nastojeći da se odomaći u ljudskoj populaciji. To je vrlo ozbiljno.

I zaista moramo voditi računa o sebi i bližnjima. No, ne možemo zanemariti ni da smo očigledno i mi sami mutirali kao ljudi i da bez empatije, saosećanja i ljubavi prema drugom čoveku nećemo preživeti.

Ne uspevamo da sačuvamo ni toalet papir za drugoga. Kako bi tek onda ljudski život?

L.