Uz prvu jutarnju…  Koliko god zvučalo kao kliše „srce“ je moja religija jer jedino protiv njega ne mogu i ne umem. Ja sam zapravo vrlo dosadna i obična.

Ne slušam life coacheve, ne idem na jogu, ne meditiram, ne postim, ne idem nedeljom u crkvu, iako verujem i molim se.

Najviše zabave pronalazim između redova koje ispisujem.

Pokreće me nepravda. Pokreće me ono za šta ja smatram da nije logično i opravdano. Da nije u redu.

Konstantno me frustriraju „tuđe stvari“ i problemi na koje ne mogu da utičem. Ispravljam tuđe krive Drine, iako to od mene niko nije tražio.

Jebena budala…Oni neosetljivi i bezobzirni gaze kroz život ne osvrćući se.

Postavljaju jasne ciljeve. Sebe uvek stavljaju na prvo mesto i to je ono što se današnjem čoveku plasira kao jedino i apsolutno tačno.

Ja sam sebi gotovo uvek na desetom mestu, jer se ja najbolje osećam kada su svi oni koji su meni važni, dobro.

Kada je njihova dobrobit u mojim rukama i moći ja ću uvek učiniti sve da njihove potrebe stavim ispred svojih.

Najveća sreća za mene je bila kada bih pronašla one jednake. One sa kojima razgovaraš i celog dana se osećaš dobro. Oni koji čine da ti se zagreje cela duša.

Život se ne uči. Život živiš. Po osećaju, ako si privilegovan da osećaš. Život nije neka formula u koju uneseš faktore i dobiješ željeni rezultat.

Život igraš sa kartama koje dobiješ. U zavisnosti koliko te sreća poslužila.

U životu treba imati mesta i za suze, i za osmehe. I za zagrljaje i rastanke.

Za pogotke i promašaje, jer je jedino tako iskreno i autentično.

Sve drugo, što odglumiš, je samo predstava za neke druge u kojoj nema mnogo tebe.

Ljiljana Đurišić

Rođena sestra Ironije, unuka Satirike i majka Koluta Očima