Kako je jedna žena varala samu sebe?

Kao prava Ana Karenjina, predano, sistematski, celim srcem. Varala sam samu sebe da mogu živeti sa njegovim „izletima“ i praviti se da ne vidim, i da me ne boli.

O, izem ti dramu!

A onda mi je, jedne godine kuma na slavi došapnula: „Lepo je sve što radiš, samo nekad seti da i ti postojiš. . Nemoj mnogo da ga puštaš da talasa. Potopiće te.“

Nisam se obazirala na upozorenje. Nisam nikad ni mislila da mogu da se udavim. Ja sam uvek bila ona što leti ili sedi na obali. U vodu, među ljude, nisam ulazila.

To su bile neke davno naučene lekcije.

Da ne budem po sredini, da štrčim i da me bude briga, da se ne obazirem na provincijska naklapanja, na podmetnute noge, na ogovaranja i podgovaranja.

Da im ne dopustim da mi budu blizu. Da ne postanem jedna od njih. Da se slučajno ne uklopim.

Želela sam da promenim svet, a ne da svet promeni mene.

A ONDA SAM SE PREŠLA. PA ZAGAZILA U VODU.

Možda je sve počelo kad sam pristala da popijem kafu s nekim ko mi ne prija. Možda se dogodilo kad sam rodila. Na nekom igralištu ili između rafova sa pelenama i vlažnim maramicama u supermarketu u centru.

Ne znam kad ni kako se desilo, ali prešla sam se.

Zaboravila sam onu staru narodnu „svetu se ne može ugoditi“, pa sam htela da ugađam. Zaboravila sam da ćeš ljudima biti dobar samo dok si njima dobar i da to uglavnom znači lični nemir. Ličnu štetu.

Varala sam sebe godinama. Da mogu sa ljudima. Da ne primećujem poglede. Da ne primećujem tuđe gorčine, tuđu otuđenost. Da je normalno što se ne smejemo na zajedničkim okupljanjima. Da je normalno da pričamo samo o problemima. O tome ko je koga poslednji put zvao. Ko je kome šta kupio za rođendan. Ko se pravi pametan. Ko je najbolji. Ko je prvi.

Da niko više ne peva. Da nemaš s kim da popričaš o knjizi koju čitaš. Da ne moraš ni da čitaš, šta ima veze, nemaš vremena. Sve sam upijala. Mislila sam tako treba. Ako želiš da pišeš o ljudima, ako želiš da govoriš o ljudima, moraš biti među njima.

Nisam primetila kad su mi se krila sklopila. Kad sam počela da se mirim s tim da možda i neću uraditi nešto veliko. Da to nije pametno. Da nije moguće. Da „šta ja sad tu izvodim?“
Nisam primetila kad sam to „zatalasala“. Kad su me potopili.
Što bi rekao Natašin tata: “Čovek što može sam sebe da sputa, niko drugi ne može!

Iz potpune životne nesvesti i životarenja probudio me je užasan dim. Šerpa koja se puši.

Najpre sam ugasila požar u meni.

Oribala sam sve pločice, stala nasred kuhinje i rekla glasno:

Gonite se! Ova žena mora da poleti.

Ljiljana Đurišić

Rođena sestra Ironije, unuka Satirike i majka Koluta Očima