Uz prvu jutarnju… 

Jedan moj drug kaže…..“Lako je vama ženama… vi očas posla ujutru ustanete i već ste spremne.. na brzaka pantalone ili suknja, sandale ili cipele, ova ili ona tašna, ove minđuše, ne one,.. ne bez minđuša… da veže kosu ili da pusti, braon ili bela košulja, ili ona siva, ili ona na pruge… ipak ove cipele..

Ne, čizme, hm, ipak one druge cipele… a vidi ovu jaknicu, otkad je nije nosila, i na farmerke, super.. (ček’ da stavi vodu za kafu)… ipak one sa štiklom… i farmerke, i bela košulja.. i one minđuše… (provrila voda, da zakuva)… ako pusti kosu, da li onda ove minđuše… ili da vežem u rep… jao, a vidi ovu suknju… a ne ide bela košulja… ček’ da proba na onu bež… a one pantalone što je onda nosila… i ona zelenkasta bluza… hm, a tašna.. našminkate se, sredite kosu, opet se presvučete, bolje ide ova kombinacija uz tu šminku, brus vas žulja, da l’ onaj drugi da obučete… a možda kosu ipak da veže.. ma očas posla sve… u međuvremenu ispeglate sve to što ste htele da obučete, ispeglate i ono što ćete zaista da obučete, i očas posla spremne…

…dok mi moramo da: ustanemo, počešemo se, operemo zube, da procenimo da l’ je brada već za brijanje ili može i danas… ocenimo da može i danas… obučemo se, i to ne tek tako nego ono prvo što vidimo a da je čisto i celo.. pitanjem potražimo odgovor na večnu tajnu gde su nam čarape.. počešemo se opet… muka, šta da vam kažem…“

Ljiljana Đurišić

Rođena sestra Ironije, unuka Satirike i majka Koluta Očima