Svi lažemo.

Prvo što ti je odzvonilo sad u glavi je ‘ja ne lažem’.

Aha.

To što su te tako učili, ako su, ne znači ništa.

Život ti pokaže i dokaže da nije tako.

Svaki put kad se nasmiješ, a iznutra kipiš – lažeš.

Svaki put kad docrtaš ona 3 milimetra obrve – lažeš.

Kad god se našminkaš – lažeš.

Kad god strpaš sise u grudnjak onaj za dizanje istih – slagala si.

Kad nalakiraš nokat koji na sebi ima fleku ili je požutio – lažeš.

Lažemo na dnevnoj bazi.

Lažemo svakog i sve.

Stalno.

Bez nagrižene savesti i problema.

Svaki put kad obrneš očima dok s nekim pričaš preko telefona, a pritom ga ne ispljuješ, nego pričaš umilnim glasićem – lažeš.

Kad god kažeš ‘draaagaaa’, a nakon toga joj sereš iza leđa – lažeš.

Kad god kažeš kako si odmorna i naspavana i super, a imaš herpes i podočnjake i vučeš se okolo kao leš – lažeš.

Kad god provučeš sliku kroz filter na fejsbucima i instagramima – lažeš.

Kad god poziraš iz tog i tog ugla, jer ti se tako ne vidi/manje vidi to nešto što smatraš nedostatkom – lažeš.

A tek što lažeš da nisi čula da ti je zvonio telefon, pa zapanjeno saopštiš to, a nije ti se dalo pričati s dotičnim, pa optužiš aparat da ne radi, mrežu, signal, zvuk…

Kad god kažeš kolegama na poslu, prijateljici i deci svojoj rođenoj da si pala niz stepenice, a ne da te muž namlatio – lažeš.

A tek koliko lažeš kad kažeš deci da će sve biti u redu, a znaš da neće…

Najgore od svega je što lažeš – sebe….

Ne pitaj kako znam…

Ljiljana Đurišić

Rođena sestra Ironije, unuka Satirike i majka Koluta Očima