Nedavno je u Sava centru održan koncert Dečije filharmonije koji je nosio ime Novogodišnja simfonija. Svirala su se dela Baha, Bizea, Mocarta, Čajkovskog, Štrausa. Uz filharmoniju, nastupao je i Hor dečijeg kulturnog centra Beograda. Ovaj tradicionalni gala koncert bio je prava prednovogodišnja čarolija koja se desila u glavnom gradu. Ljubitelji klasične muzike su zaista mogli da uživaju u operskim arijama, tradicionalnim božićnim pesmama i savremenim kompozicijama.

Međutim.

Kada se koncert završio, umesto da slave svoj uspeh i raduju se sa svojom srećnom i zadovoljnom publikom, ova divna deca, ti mladi, talentovani ljudi, suočili su se sa poniženjem, tugom, strepnjom, ljutnjom, nespokojem. Naime, dok je koncert trajao, neko nepoznat je iz garderobe ukrao sve dečije pare. Neko je, ovoj deci, iz njihovih novčanika, torbi, džepova, uzeo njihov novac. Deci. Iz garderobe. Dok su svirala i pevala. Mrak.

Pročitam pre neki dan na Facebooku komentar neke mame iz Kragujevca kako joj je neko obio auto i iz njega ukrao novogodišnji paketić njenog četvorogodišnjeg deteta. Mrak.

Ne mogu da zamislim, a ni da smislim osobu koja je humanitarnu kutiju u kojoj se prikupljao novac za jednu milu, bolesnu devojčicu, slomila, otvorila, uzela ono što je u njoj bilo, pa bacila kutiju na ulicu. Mrak.

Dete mi je ležalo nedelju dana u Tiršovoj, na ortopediji. Operisana. Pola noge isečeno. Delila je sobu sa troje svojih vršnjaka. Polomljenih, krpljenih, operisanih. Sa njima u sobi boravila je i dvomesečna beba. Beba rođena sa mnoštvom problema na svom majušnom telu. Tegići su joj vezani za noge. Muke s kukovima. Između ostalog. Mrdanja iz krevetića nema. Do daljnjeg. Beba je mili, plavooki anđeo. Plače samo kad joj ispadne dudica i kada je gladna. Inače se osmehuje. Nesvesna da je najusamljenija na svetu.

Bebu je žena rodila, pa ostavila. Iz porodilišta je stigla u Tiršovu. Odatle će u Zvečansku. Bebu niko ne obilazi. O bebi brinu sestre i doktori. Nežno i brižno. Napreduje. Raste.

U sedam dana boravka mog deteta u sobi sa bezimenom bebom, svojim sam očima videla, pa ih svaki put isplakala, kako, svaki put, kada beba zaplače, svako od te ranjene dece, sa braunilama, gipsom, zavojem, zašivenih ruku i nogu, ustaje iz svog kreveta ignorišući sopstvenu bol i dolazi do bebe da joj vrati dudu u usta, da je pomazi, da joj šapuće, da joj peva.

Ta deca su deca roditelja koji su, u vreme posete, svakog dana, pola rasploživog vremena poklanjali bebi. Sa toplinom i nežnošću kao da je njihova i kao da su baš njoj došli u posetu.

U tih nedelju dana, jedno za drugim, deca su napuštala bolničku sobu, Bogu hvala, oporavljeni. Odlazili su plačući. Za bebom. Zbog bebe. Plakale su i majke koje su došle po svoju decu da ih vode kući. Za bebom. Zbog bebe.

U borbi dobra i zla koja se neprestano vodi svuda oko nas, ne pristajte da se predate mraku.

Kad pomislite da smo dotakli samo dno, ljudska dobrota i plemenitost će vas demantovati kad najmanje očekujete.

Dobri i plemeniti ljudi imaju istu takvu decu.

Neka vas niko ne ubedi u suprotno.

L.

3 KOMENTARA

POSTAVITE KOMENTAR

Molim Vas upišite Vaš komentar!
Upišite Vaše ime