E, da nam je sad neko, bilo ko, Kraljević Marko, hajduk Stanko, Mirko i Slavko, ma makar i jedan Boško Buha, da iskoči iz rova i kaže JURIŠ, drugovi..! Preko vode – do slobode…!

Pa da nas povede, da nam udahne to malo nade, pa da pobedimo – i mrskog, nadmoćnijeg neprijatelja i koronu i besparicu i nezaposlenost i sve.

Da i nama jednom svane. Al’ nema, braćo. Nema tog junaka, nema Supermena, koji će, tek tako, pasti na Zemlju i, zarad čovečanstva, dati celog sebe. Rodio se nije.

I sve dok čekamo da se pojavi – ništa od toga. Doći neće. Dakle, možemo mirne duše da polegamo u onaj isti kaljavi rov i da čekamo da neko o’zgo baci lopatu zemlje. Ili kreča, šta je kome milije.

Ali pre nego što počnemo, da vam kažem još nešto.

Ima jedna baka, kod Futoške pijace. Svakog jutra, još pre sedam, sedne na svoju gajbicu ispred pijace i prodaje cveće. Sto dinara buket. Probala ja jednom da joj dam dvesta – ma ni da čuje..! E ona je moj heroj.

Znam momka, ’98.godište, koji živi sa nepokretnom majkom i svaki dan ga sam kupa i presvlači. Bilo me malo sramota u početku, kaže. Sad smo se navikli. E on je moj heroj.

Znam baku koji živi od dvanaest hiljada penzije. Živi za unuke. Kupim im onu čokoladu s rižom, veli, One su onako povelike, a nisu skupe. E ona je moj heroj.

Znam jednu koju pas nema šta da ujede, hoda poderanih čarapa, a nikad je nisam čula da se žali. Samo kaže – da smo zdravo, a sve drugo ćemo lako. E ona je moj heroj.

Znam i jednog što godinama traži posao. Prestar da ga negde prime, a u penziju mu ne daju. Ide od kuće do kuće, cepa drva, kreči, iznosi šut, pomaže – šta kome treba. Trista dinara po satu. Kad ga pitaju jel’ istina da je inžinjer – odmahne rukom. E, on je moj heroj.

Imam i jednog strica, tamo na selu, ne ume da prođe pored naše kuće a da ne svrati. Da se pitamo. Dokle ostajete, Lile…..? Sutra se vraćamo, moramo, imam obaveza, što…? Nako, odgovara. Posle mi “nako“ donese kanticu sira, kajmak, džak krompira, paprika, luka. Domaći, neprskan, veli. Ponesi deci. E on je moj heroj.

Znam jednu, majka mogu da joj budem, svakog jutra ustane pre četiri, i iz sela u Šumadiji zapuca za Beograd. Da čisti po kućama. Ništa joj nije teško. I nema da ideš za njom i da zapovedaš, te što nisi ovo, što nisi ono. Svoju dnevnicu pošteno zaradi. E ona je moj heroj.

I eto, tako, mnogo ih znam, mogla bih do sutra da nabrajam. I opet bih nekog zaboravila i o nekog se ogrešila. Istina, mnogo je zla na ovom svetu.

Al’ dobrog je zeru više. Pogledajte oko sebe. Koliko ih dobrih, pravih heroja, istinskih Supermena – znate..? Pet..? Deset..? Malo je, kume, mora da ima bar još jedan, samo se ne mo’š setiti.

E pa, seti se. Moraš.

U suprotnom – džaba smo krečili.

Ljiljana Đurišić

Rođena sestra Ironije, unuka Satirike i majka Koluta Očima