-Maajkaaa..dosadno mi je…

-Hajde da igramo na slovo na slovo. Prva ja biram! Neka budeeeee, neka bude – Č.

-Zašto baš Č…?!

-Zato što je Čarobno. Zato što niko više i ne zna šta je Čabar. Ja znam šta je čabar.

-Šta…?  Smeje…gleda me onim njenim okicama…- Misliš prdnuo u čabar?

-Nije to. Čabar je ono u šta se stavlja sir. A znaš li šta je Čador?

-Šator..kaže sva važna…

-Jeste, al’ nekako mi milije kad kažem Čador. Svaki Čador ima svoga Čagalja. Čagalj je pas, divlji.

-E, sad izmišljaš!

-Ne izmišljam. Ja nikad ne izmišljam. Pričao mi deda. I pričao mi i to da je, kad je bio mlad, pio Čaj u nekoj Čađavoj Čajdžinici u stambolskoj Čaršiji, gde su sve muške glave bile obmotane Čudesnim belim Čalmama i gde su se Čardaci nadvijajali nad kaldrmom kao kakvi Čangrizavi starci.

A jednom je deda bio i u Čapljini, znaš…? Kaže, sve je Čarobno u toj Čapljini. A naročito Čatrnje u kojim se sakuplja kiša. I Čempresi. I Četinari su Čarobni, isto. Samo Čaplji nema.

-Ja volim Čarape. A treba mi i nova Četka…pa me onda valjda nećeš tako Često zvati Čupka.

-Oooopaaaa… Čestitam…Bar nećeš ići okolo kao Čergarka. I onako smo kad si bila mala i nisi bila dobra hteli da te dano njima.

-Neka…i Čergari su Čoveci…

-Ne postoji reč čoveci…

-Znam , ali ljudi nije na slovo Č. i Česnicu da lomim volim, samo sam sad tužna što nema deke da me me poljubi ovde posred kose i kaže ’’Čedo moje Čupavo’’. I Časovnike na navijanje mnogo volim.

-Ja volim Čaše. Lepe, tanke, od Češkog kristala. I baš volim da Čavrljam s tobom. Ti si tako pametna. Ne Čačkaj nos. To nije lepo.

Daaa…Čelik. Kaži ’’Čelik’’… Ne tako tiho, nego onako glasno – ČELIK! Čuješ li kako odzvanja…? Kako ne čuješ…? Imaš tako visoko Čelo, a ništa ne razumeš… Šteta…

-Baka me vodila u crkvu. Pop kaže da sam baš fino Čeljade, iz Čestite kuće.

-Čeze. Ni to ne znaš šta je..? Eeeee, Čemerna ti je ta tvoja škola, uče li vas Čemu tamo…?

-Tata kaže da baka Čuje samo ono što ne treba, ali ja mislim da baka Čuje sve. I da dobro vidi. Jednom je našla detelinu s Četiri lista.

Tata kaže i da je malo Čuknuta. Ali ti nisi Puknuta, nije, samo se praviš.

Kaže i da se ne bi odmakla dalje od Čučavca da se nisi udala za njega i da je on Gospodin čovek za rano neke seljake, i da će Čir dobiti od vas dve, a baka je onda rekla kako ona Čir ima godinama zbog njega pa opet živi.

I da si pravila Čorbu od zelja iako si znala da on ne voli, ali da ti je oprostio zato što si Čobanica, i ništa bolje od toga ne znaš.

Baka je onda otišla da legne jer je bolelo srce. Ja sam rekla da je vodimo kod lekara, ali je tata rekao Čemu, kad ona nema srca.

-Volim čvarke!

-A Čokoladu, voliš li…?

-Volim. Al’ svaki put kad molim baku da mi kupi, ona kaže da Čeka penziju. A ja ne volim na Č ni da Čekam ni ništa. Onda kao izgubim dvesta dinara od džeparca , pa saČekam da ih ona nadje, i da mi da kupium Čokoladu…

-Od kakve si ti Čudesne sorte, Čudo moje ❤️❤️❤️

Ljiljana Đurišić

Rođena sestra Ironije, unuka Satirike i majka Koluta Očima