Napisaću jednom srećnu priču, obećavam. Neće niko plakati dok je čita. Biće vesela, razigrana, vrcava ali ne mogu danas. Danas nikako ne mogu.

Besomučno sam pre neki dan po netu tražila recept za knedle sa šljivama. Pravila sam ih par puta, dosta davno, u nekom prošlu životu. Kaže Jocka:

– Imaš u Disu zaleđene,samo ih uvaljaš u prezle.

– Ne, neće biti lepe kao one što sam nekad pravila.

I kad sam već odustala jutros me na viberu ćeka porukica: „Vidi majka, našla sam u nekoj staroj svesci sa receptima❤️“

„Od Lepe Gage za njenu jetrvicu, da misli na mene kad god sprema knedle“. Imala je lep rukopis…

Ma, zaboga zašto? Jebem ti i knedle i mene…i šta mi je ovo trebalo sve, uz ovu kišu i vetar što napolju danima ne prestaje?

Nju…nju sam upoznala kad sam se udala.

– Dobro nam došla, sad više nisam ja najmlađa snaja u porodici. Bićemo ja i ti super drugarice“, zacerekala se. Nije mi se dopala. Videla je to. Pustila me je, otapajući me lagano, dajući mi vreme jer je znala da nju nema šanse da ne zavoliš.

Bila je par godina starija od mene. Imala je devojčicu i dečaka. Oči su joj uvek sijale kad je o njima pričala. Nisam to tada shvatala, bila sam mlada . Bila je sjajna domaćica. I lepa, lepa kao Bog sam… zvali smo je Lepa Gaga. Vrvela je iz nje neka energija koja bi obuzimala celu prostoriju.

Bile su joj smešne moje šale.

Mogla sam se opirati tim iznuđenim kafama jer mi nije prijala njena otvorenost i neobuzdani jezik, bespotrebna, skoro infatilna stalna razdraganost, to što joj je životna želja bila da pije kafu sa Cecom….Bile smo u svemu i potpuno različite, ali sam joj se svidela i znala je da će me na kraju pobediti.

Za svega par meseci postala je moja Meka masnih tračeva iz porodice, sitnih tajni i smeha do suza. Postale smo drugarice dok si trepnuo.

Gledajući u taj recept, setila sam se kako me je sa jedne sahrane izvela i polila vodom oko vrata, izvadila kinder jaje koje je od plate kupila sinu i dala mi da pojedem jer su mi od mirisa sveća i tamjana u kapeli klecnula kolena, zbog nekih koji su me malo pre toga zauvek ostavili.

I koliko me je samo zasmejavala, sve me kao držeći pod ruku onako bezveze, a u stvari držeći mi strah dok popovi pevaju te strašne stihove upokoja…I kako smo se cerekale do suza da niko ne vidi, pa bi se uozbiljile kad nas pogledaju rođaci dok nam se suze slivaju od smeha niz obraze. Rođak nam se zahvalio posle što nas je toliko potresla smrt njegove babe. Klimale smo glavom, kao sumanute, samo da ne bismo prasnule u smeh.

Al’ jebi ga, život je u vražju mater surov. Brzo nas je rastavio posao, ali je ona nastavila da održava kontakt. Zvala je s vremena na vreme, pričajući mi o problemima sa decom,  majkom. Ja sam joj pričala o putovanjima sa kojih sam se vraćala, na koje sam išla sa njim, koliko ga volim i kako ću skrojiti bajku s njim…i radovala se odlasku u selo i njenom zagrljaju koji me čekao tamo.

Poznavala nas je oboje dobro i kada je puklo sve, rodbinskim vezama je ostala vezana uz njega. Tih meni strašnih meseci je probala da me nasmeje nespretno nekim pričama o njemu, njegovim ispadima, glupostima koje je pravio. Ja sam bila ogorčena, ostavljena i prevarena, sama pred sudovima, advokatima, socijalnim radnicima… Bilo mi je muka od oboje, te priče su mi kao so na ranu ležale, mrzela sam kad bih videla njen broj na ekranu telefona…nije bilo do nje, bilo je do mene. To sam joj i rekla. I rekla sam joj, naglas sam joj rekla: „Ne mogu da se družim s tobom, nemam snage za sve to što o njemu znaš, bar ne dok me ne prođe sve…previše nas poznaješ oboje, nemoj me zvati više“.

Napisala mi je par dana posle na društvenoj mreži, u inboks, poruku: „Čekaću te koliko god da ti treba . Nemoj da si toliko tužna. Sve to prođe, veruj mi. Voli te Gaga“. I tu sam poruku tražila i jutros kao luda i tek pre nego što sam sela da ovo napišem, shvatila sam da je profil ugašen. Pa tako ni poruka nema.

Nije sačekala da me prođe…ili me je prošlo pa me je bilo sramota zbog svega, što sam bila slaba, što nisam umela drugačije. I više joj se nisam javila. Čak ni kada su mi rekli da nije dobro.

U to nikada nisam poverovala! Mislim, šta radi bre taj Bog gore?! Na koga se ostrmio to?! Na njenu radost, na taj smeh i oči koje i kad je tužna svetlucaju u mraku? Ma kakvi, nikad mi napamet ne bi palo! Nikad, da taj život, Bog, jebem li ga šta već upravlja ovim našim ovozemaljskim jadima može da učini da se ona ugasi. Kakav, bre, rak, kakve budalaštine. Pa zar nije njena poslednja slika na društvenoj mreži, na kojoj ona u divnoj skoro balskoj haljini, s perikom koja liči na onu njenu plavu kosu, s osmehom od uva do uva, rekla: „Jebi se bre živote! Ne možeš mi ništa!“

Ni na sahranu nisam otišla. nisam mogla…Ništa me ne može oprati sada i niti ću to kad sebi oprostiti. To je odavno već samo jedan od mojih krstova. A ona, ona je oprostila, nije se ni ljutila na mene. Bila je veći i bolji čovek nego što ću ja ikada biti.

Ma, ljudi moji, praštajte i sebi i drugima na vreme, posebno onda kad ni nemate šta da praštate, praštajte svoju sujetu, sebi svoje slabosti, svoje neuspehe, ne stidite ih se…posebno pred onima koji vas vole čak i kad za njih znaju. Ona me je tome naučila. Mada prekasno…

Ljiljana Đurišić

Rođena sestra Ironije, unuka Satirike i majka Koluta Očima