Juče mi je neko moj rekao „Ja sam sad specijalista. Nemam vremena za tvoje gluposti.“…i , kao po pravilu, isplakala sam dušu… Boli, otkida…

,,Ja sam akademski građanin. Ko je ona da mi kaže tako nešto?“

A ja i dalje imam svoju „svesku ljubavi.“

Tu sam smestila priče ljudi koji, uglavnom, nisu specijaliste, niti akademski građani.

Tu je priča jednog taksiste. Priča o njegovoj prvoj ljubavi, borbi sa njenom bolešću, dugom, teškom. Priča o tome kako se osećao kada je izgubio. O borbi koja mu je sledila, onoj najtežoj…sa sobom…

Priča o starici koja je završila samo četri razreda osnovne škole, ali se tako mudro borila za svoju ljubav, dok je celi svet ratovao.

Priča prodavačice u marketu i njenom mračnom princu koji joj je spasio život i pisao pesme, a ona se zaljubila u nekog ko se za nju borio.

Priča najvedrije žene koju sam upoznala, čistačice. Pričala je o svojoj ljubavi koja je volela drogu više od nje. Preživela je ljubav, putovala svetom u potrazi za sobom. Nakon jednog romana sledi slika nje sa njenom i usvojenom decom. Izvukla je par klinaca iz dubina droge. I zrači. Leči.

Neko od mojih ljudi je rekao:
,,Moje ruke su za sviranje. Ne za čišćenje.“

Moji ljudi trpe šamare od svojih ljubavi.
U nekom trenu neki moji ljudi su prestali da budu moji ljudi. Ili sam ja prestala da budem njihova…svejedno…

Jednostavno su odlučili da su im moje oči previše čudne, zagrljaji nestalni, ili predugi.

Kažu ne može se tako živeti.

Kako je moguće da sam propustila predavanje, kako je moguće da ne znam gde su mi diplome i nagrade?

Kako da im objasnim da sam ih skinula sa zidova, jer sam ih prerasla.

Kako da im objasnim da poneki let ne smeta za hodanje, da zagrljaje ne mogu da zapišu u planere.

Da sam i ja radila, i radjala, i učila, ali sam imala vremena.

I dopustila sam ljudima da mi kažu. I lepo, i ružno.

Zato što ne moraš da odrastaš sklopljenih očiju i gluv za druge.

Ne moraš da prerasteš svoj krevet i svoje snove.

Kako, kad ,,moji ljudi“ nisu više tako moji.

Prerasli su, izgleda, i mene, i moju djetinju ljutnju, i najduže zagrljaje, i moju svesku ljubavi.

A meni se nešto, ne prave pijedestali...

Ljiljana Đurišić

Rođena sestra Ironije, unuka Satirike i majka Koluta Očima