Počeli su da me nerviraju tekstovi i izjave u kojima ženama ne treba muškarac, u kojima one mogu sve same. Istina je. Možemo mi sve same. Ali nekako mi lepše kad mi muškarac uradi štošta.

Mogu ja promeniti sijalicu, ali neću. Volim da ga gledam kako se proteže. Znam ja i gumu zameniti, ali mnogo mi je lepše da gledam njegovo mišićavo telo dok vrti ključem i zavlači se pod auto.

Žene, vratimo muškarcima njihovu muškost.

Pustimo ih da budu naši junaci, da nas spašavaju od strašnog pauka, da nam otvaraju vrata i plaćaju piće.

Naravno da imamo svoj novac i ne treba nam sponzor, ali priroda je to uredila tako da su muškarci za lov, a žene za ulepšavanje.

Odlazimo na posao, plaćamo račune, obavljamo kupovinu i na kraju dana smo umorne, iscrpljene, ali nekako uvek skupimo snagu za „Neka, ja ću“ ispeglati punu korpu veša.

Na kraju krivimo muškarce što se ležerno opuste i gospodare daljinskim.

Opustimo se, žene – lavice, dozvolimo sebi da budemo ranjive i dajmo našim muškarcima do znanja da želimo da nas razmaze.

Ne znam za vas, ali ja sam sigurno trebala živeti u doba vitezova.

I zato ću sledeći put zastati pre nego što mu kažem: „Neka, ja ću!“

Ljiljana Đurišić

Rođena sestra Ironije, unuka Satirike i majka Koluta Očima