*** NEKAKO S PROLEĆA

https://www.youtube.com/watch?v=EJz-IMmWl5g

Devedesetdeveta,’999, 1999. Kuma i ja smo se zezale s te tri obrnute šestice dok smo krajem decembra devdesetosme ispisivale novogodišnje čestitike celom društvu širom Srbije. S  devetnaest godina obožavale smo crni montipajtonovski humor. Godinu i po dana pre toga smo završile srednju školu i zaposlile se u Narodnom pozorištu u Beogradu. Leta smo provodile u Herceg Novom radeći u popularnoj pivnici koju je držao naš prijatelj. Otud brojno društvo iz cele Srbije i delova bivše Juge. Još je bilo vreme pisanja razglednica i novogodišnjih čestitki. Bile smo kreativne u osmišljavanju sopstvenih razonoda. Kada bih mogla da se tačno setim tekstova i želja… zvučale su otprilike kao – Nemojte da vas ove tri obrnute šestice brinu, godina će biti odlična! Ili upskos najavama biće ovo dobra godina, verujte da su ovo ipak devetke, a ne šestice i biće sve ok i sl.

Naša druga pozorišna sezona je bila u jeku, već smo osvajale repertoar, moja kuma i velike solo uloge. Posle posla zvrjimo po dorćolskim kafićima, ispijamo kafe, šetamo, smejemo se, nižemo neke perle – pravimo sebi nakit. Bezbrižno, rasterećeno, mladalački. Naravno, bile smo svesne i onoga šta se van našeg pozorišnog zdanja i naših klinačkih osmeha dešava, ali smo se smejale i dalje. Kao i pola našeg Beograda. Kada se zatresla zemlja, neki mesec pred bombardovanje, sprdali smo se. Kada su najave bombardovanja učestale i dalje smo se sprdali. Tog, 24. Marta smo otišlena kafu, posle proba i masaže u pozorištu, uz komentare kako treba da iskoristimo sve što možemo pre nego bombe stignu. Uz tu kafu, priča mi kuma – dedi joj je devedeseti rođendan,čuli su se to jutro. Pitala ga je: Deda, hoće li biti bombardovanja, na šta joj je on odgovorio – Ni prvo ni poslednje, sine…Ni sluteći, neverujući da će stvarno doći istog popodneva. Bombe u snove, bombe najavi.

*** BOMBE U SNOVE

https://www.youtube.com/watch?v=XAwf8hUo1tM

Uveliko je 21. vek, i od ovog bombardovanja već brojimo decenije. Moj pozorišni angažman je davno dvocifren broj. Kuma je uz beogradsku ostvarila i zapadnu baletsku karijeru, završila fakultet, vratila se u Bg, postala mama dva dečaka, radi u marketingu. Ja babram po fioci roditeljskog stana, tražeći neke stare fotke. Odjednom je u mojim rukama zaboravljen, kao da nikada nije ni postojao, papir, dokument ausvajs kojim mi se tokom bobmbardovanja ’99. za potrebe Narodnog pozorišta i održavanja predstava odobrava kretanje po gradu.Gledam u šoku. Srećna što me je ta mladalačka bezbrižnost sačuvala od brige i stvarnosti tih dana. Srećna što nas je rad održao. Smatram da su obaveze i rad lekoviti u teškim situacijama. Srećna sam što su ljudi dolazili u pozorište da hrane duše tih crnih dana, na naše predstave koje su održavane u nekim čudnim, atipičnim dnevnim terminima, čiji su početak i kraj neretko omeđavale sirene uzbune ili prestanka opasnosti.

Predstave su igrane kako se moglo. Nisu sve kolege ostale u Beogradu tih dana. Naša prva i često izvođena ratna predstava bila je miks nespojivog – treći čin klasičnog baleta Uspavana lepotica uz jednočini savremeni balet Posvećenje proleća na muziku Stravinskog. Moja kuma je bila princeza Aurora, sa zavojem na nozi zbog povrede zgloba, ja sam se zezala da sam ratni profiter je su mi u Posvećenju zapale neke značajne deonice koje su mi se sviđale, a koje do tada nisam igrala.

Na sceni je čudna, svečano ozbilja atmosfera. Svi dajemo maksimum, svesni apsurnosti situacije – da smo na pozornici, da je gledalište puno, da na našu zemlju padaju bombe. Neki klinac iz publike glasno komentariše zavoj na nozi princeze Aurore, otac ga kori šapatom – ćuti sine, rat je. Završavamo Uspavanu, presvlačimo kostime, počinjemo drugu predstavu. Stravinski nas uzdiže, baca u trans, izgaramo, završavamo. Ponosni kao branitelji otadžbine klanjamo se publici. Publika na nogama aplaudira. Na binu stiže cveće, za svakog igrača. Publika pojačava aplauz, publici počinjemo da aplaudiramo mi sa scene i bacamo im cveće. Oni nam ga vraćaju. Ne sećam se kad i kako se zavesa spustila, ali tako je počela naša ratna sezona.

Naknadno smo čuli da je cveće za sve nas poslao naš profesor iz škole, onaj naš prijatelj s početka priče, koji je leti držao čuvenu pivnicu u Herceg Novom, koga su svi đaci obožavali, a ostali profesori gledali popreko.

 

 

                                                                                          Balerina Iva