Od kad znam, mada ne znam zašto neko sam pred kim su ljudi, često i nepoznati otvarali dušu.

Ona je Majka tri kćeri, Sare, Ane i Milice… Ona je Majka Hrabrost…

Žive u trošnoj kučici na kraju sela u koju, bar dvadeset godina ni ekser nije ukucan. Upoznale smo se slučajno , u vozu koji iz Palanke do prestonice udaljene 60km klackanja, brat bratu najmanje dva sata…

Pričam o onom starom, razdrndanom vozu, sa dva vagona, i kupeima sa po šest sedišta kroz koje promaja duva kao kroz šupu…

Bile smo same, Ona, ja…i nešto izmedju. Znate onaj osećaj kad vas steže oko vrata, i počinje da guši?

– Lepi su Vam nokti…čuh glas od preko puta. Mio. zvonak.

– Hvala…podigoh pogled sa telefona u koji sam blenula, i prvi put je pogledah. Nisam mogla da odredim koliko godina ima. Lepa.

Pogledah ruke,koje u momentu pokuša da sakrije. Izradjene, ispucale, nokti iskrzani do živca. Pogledah svoje. Negovane, sveže odradjen french. Ni sama ne znam zašto,ali brzo gurnuh ruke u džepove.

Kako su lagano odmicali kilometri tako je krenula i priča. Lagana konverzacija. Deca, posao. Pričala sam sa ushićenjem o organizaciji venčanja, o adrenalinu koji te te tih par dana nosi…

– Blago Vama. Ja svaki dan ustajem pre četiri. Idem u Beograd, čistim stanove. Negde je dobro, a negde su gazdarice i zle. Ali moram. Nema zime, ni vrućine, ni nedelje, ni praznika. Treba nahraniti decu. Leti je lepo, dug dan, toplo.

Ali zimi. Hladno, vetar,sneg, odem po mraku, dodjem po mraku. Stignem kući, pa onda na bunar po vodu, veš lonac na šporet, i peri. Grej vodu za kupanje, posle skloni sve…ali ih pogledam i ništa mi nije teško. One su moja snaga. Sad je Sara velika, pa mi pomogne, pričuva sestre, počisti kuću.

-Gde ti je muž? Pretpostavljam da deca imaju oca.

– Eh..muž.

Nema vajde od njega. Razočarao se kad se rodila Milica. Ni u porodilište nije došao po nas. Do tad je pio po nekad, od tad se ne trezni. Silno je želeo sina… kao da sam ja kriva što ga nismo dobili.

Brzo rukom obrisa suzu koja je krenula. Ja se napravih da nisam videla…muko moja…

-Zašto ga ne ostaviš?

-A gde ću? Kod roditelja ni u snu ne mogu da se vratim. Udala sam se za njega čim sam napunila osamnaest.. Otac je od kad znam pio, tukao majku i mene. Pobegla sam iz jednog zla u gore. Sad ćutim i gutam.

-Tuče li te?

-Više ne, zadnjih godinu dana. Kažu pijan, ne zna. Ma zna sve…Došao je kući izobičen, krvavog lica. Verovatno je opet pao sa bicikla, uvek je to govorio kad se potuče sa nekim. Znala sam šta me čeka. Bezuspešan pokušaj …i onda sam ja kriva jer ne mogu da ga uzbudim, ili je jelo nedovoljno toplo, ili nije ukusno, ili… Krenuo je da me udari.

Ne znam kako, ali Sara se našla izmedju. Poslednje čega se sećam je da mi je dete krvavo, i da pada…Prekid filma. Praznina. Uporno pokušavam da se setim, ali ne mogu.

Znam samo da me trgao vrisak “ Mama, nemoj…ubićeš ga!!!!“ Držala sam stolicu u ruci. Ležao je na podu. Oprala sam ga, stavile smo ga u krevet. Od tad me zaobilazi u širokom luku…

– Ali jede ono što ti doneseš?

Samo se nasmejala, i odmahnula rukom…

I uporno, već pola sata, pokušavam da završim ovu priču, ali ne ide…neke priče nemaju kraj…

Ljiljana Đurišić

Rođena sestra Ironije, unuka Satirike i majka Koluta Očima