O trajanju..

Donesoh juče kući jednu crvenu futrolu, onu duguljastu. Donesoh i kutijicu malu, bordo. Spustih ih negde – bez mnogo brige o novom pokućstvu. U kasnim večernjim satima, dok sam se spremala za počinak, pogleda ona valjkasta kutija mene, a ja je prostelih upitnim pogledom – čemu ti?

 

O trajanju je reč, odgovara mi kutija nemo. I ona druga manja kockasta ćuti. Od pre onog bombardovanja, pa do ere virusa korona ili koronavirusa, kako vam drago. Znači, 20 godina i par više, neuknjiženih.

Beleške jedne balerine…

A počne ovako. Mlad si, nov si, zelen si. Pomalo uplašen, pomalo važan jer si zakoračio u taj svet odraslih. Pride u hram umetnosti. Pride primaš platu (posle celog života pamtiš šta si prvim zarađrenim novcem kupio – sebi, bližnjima). Uz to, jedva si punoletan. Kreću prvi koraci – probe, prve predstave. Teniraš se, vezuješ učkure, lepiš trepavice, udišeš masteks, umačeš pete u kalafonijum, vežbaš koreografije, oblačiš kostime, šminkaš se, češljaš.

Snalaziš se, učiš. Oči i uši načuljiš i izoštriš. Liči na ono što su te u školi učili, a opet, sve je drugačije. Otvorio si novi svet, u kome postoje pisana i nepisana pravila, ustrojstva i hijerahije. Nesiguran si. Priča se da vladaju klanovi. Ponešto usvajaš lakše, neke stvari učiš i na teži način.

Bude uspona i padova. Bude i suza i osmeha i mnogo smeha, jer si mlad. Jer je život lep. Shvatiš značenje i značaj treme, prilika – propuštenih ili ugrabljenih. Stignu i razočarenja. Želja da pobegneš, odustaneš. Želja da pobediš i pobediš. Bude čekanja. Onda dođe vreme odmora kada se telo opusti, prsti regenerišu, kada se zaželiš. I počne sledeća sezona.

O trajanju…

Nisi više gušter. Ušao si u štos, usvojio repertoar. Stekao kolege, nekim starijim prestao da se obraćaš sa „Vi“. Pijete kafe između proba. Ostanete na piću posle predstava. Deo si ekipe. Elite. Hej devojko – ti si umetnica. Balerina! Baletanka! Deo Narodnog pozorišta, svakodnevno srećeš one face sa TV-a. Snimaš i ti ponešto za televiziju. Pored tebe u klubu na 4. spratu Narodnog pozorišta sedi Marko Nikolić, pa ti još nenametljivo dodeli komplimet.

Plivaš! Lepo je. Uglavnom je lepo. Opet se desi po neko razočarenje, neki bol, izvrnut zglob. Terapije. Koleno preskače, škljoca, otiče. Stegneš zube, cilj je što pre opet na scenu. Makar i sa steznikom.

Bolesno ti dete – da već imaš i dete, sad si već džomba – ne otvaraš bolovanje, nego između činova dok se preuređuješ za sledeći izlazak na scenu zivkaš kuću da pitaš raste li temperatura. Onda rešiš da tako više ne ide, pa sledeći put ideš na bolovanje. Koleginica se povredila, zovu da odigraš predstavu. Evo me, stižem! Nije moje mesto, nije moja linija, nema veze. Snalazim se. Sve već znam, šaltam se u hodu, direkt na sceni, ako treba, a trebalo je i to, naravno. Ova faza je ona kada se osećaš moćno, jako, sigurno. Tu si, uhodan u sve varijante. Umeš da proceniš situaciju.

Znaš sve cake, sve hodnike, kolege iz drugih sektora. Učestvuješ u baletima, operama i dramama. Igraš sa slavnim imenima, gostima. „Žizela“ sa Svetlanom Zaharovom, snimanje filma sa Ralfom Fajnsom (Wow)! Znaš kome za šta da se obratiš. Igraš sve! Ponosan na sebe što postižeš i izdržavaš sve činove, sva presvlačenja, sve promene.

Deliš scenu sa Ljiljom Blagojević. Drugarice iz osnovne dođu u pozorište da gledaju Vuka Kostića u „Velikoj drami“, a vide tebe na sceni. Bravo, devojko! I u tome prođe bar decenija.

Sad se tebi neke nove devojčice obraćaju na „Vi“. Uvežbaču na probi kažeš – „ne može dečak da mi bude partner, mogla sam da ga rodim“. Dete ti ima godine mlađih kolega. Shvataš da ono „Vi“ nije besmisleno. Vežbaš a telo više nije onako jedro i zategnuto. Gledaš se u ogledalu velike baletske sale i vidiš – leđa više ne mogu da izvijem kao nekad, nogu ne podižem onoliko visoko koliko sam mogla… opet me boli zglob.

Elem, prešao si 40. I korona je. Igraćeš ti još, naravno. Ima još do penzije, ali svakako manji deo puta. Veći je pređen. Zlatna značka i diploma za dvadeset godina rada krase tvoj dom. Nije bilo svečane dodele. Epidemija nije dozvolila.

 

zlatna znacka
zlatna znacka

 

Čekale su me te dve kutije – bordo mala kockasta sa pozlaćenom značkom na kojoj je grb našeg nacionalnog teatra, moje matične kuće, moje druge kuće, mog radnog mesta, moje firme, fabrike snova i ona valjkasta crvena s diplomom na kojoj je zasigurno ispisano moje ime – na pultu moje garderobe kada sam posle ponovne neplanirane pauze ove 2020. ušla tu gde je jedna devojčica okruglih obraza s nepunih osamnaest u prošlom veku došla da ostvari svoje želje.

foto:Željko Jovanović

Balerina Iva