Lana Batić je profesorka engleskog jezika i mama je jednogodišnje devojčice. Rođena je Banjalučanka koja je svoju profesiju kalila u Londonu. Ali, nije tamo ostala. Po povratku iz Engleske otvorila je svoju privatnu školu stranih jezika.

Priča o ovoj tridesetdevetogodišnjoj dami vrcave prirode je zapravo priča o njenom hobiju. Htela bih da je nazovem umetnicom, ali, ona to ne želi. Kaže da bi to što ona radi mogao da nauči svako, a to onda svakako nije umetnost.  Ne insistiram ali sa zadovoljstvom razgovaram sa njom o heklanju.

Draga moja: Kad i kako je heklanje ušlo u tvoj život?

Lana: Pretpostavljam da neke slične priče uvek počnu hronološki od detinjstva. Istina, tako počinje i ova moja, s tom razlikom što sam u detinjstvu bila eksplatator, a ne učenik. Čak ni interesent. Naime, moja baka je bila prava majstorica u heklanju i, iako je još kao devojčicu želela da me nauči toj veštini, mene to uopšte nije interesovalo. Pravu radost mi je donosilo sve ono što je pravila za mene i to je bilo sve. Istina, od tada sam postala i ostala zaljubljenik u pletene i heklane stvari.

Draga moja: Onda je bolje da pitam kad i kako si ti ušla u heklanje?

Lana: Preko gomile potrošenog novca. Pre 7 godina sam naišla na predivan heklani nakit na koji sam jedno vreme zaista trošila. Onda sam rešila da svoj nakit pravim sama.

Draga moja: Znači počelo je od nakita?

Lana: Ustvari počelo je kada sam uz nakit poželela da imam heklani pončo koji nisam mogla pronaći ni u jednoj radnji. Baka više nije zbog zdravlja bila kadra da me nauči, pa sam se uputila kod porodične prijateljice i kod nje prvi put uzela u ruke heklicu, vunu i konac. Upravo tog dana sam naučila šta su omčaste petlje, bodovi i šeme. Nakon toga moj učitelj je bio You tube. Zahvaljujući njemu sam savladala i terminologiju na engleskom, španskom i nemačkom jeziku. Onda je usledilo vežbanje, a potom i rezultati.

Draga moja: Da li se medju prvim rezultatima našao i pončo?

Lana: O, da. Na njega sam i danas najponosnija.

Draga moja: Da li je heklanje veština koju je teško savladati i da li je heklati teško?

Lana: Za mene je to veština koju nije teško naučiti. Kao uostalom i svaka druga kojoj pristupiš sa interesovanjem i upornošcu. Što se samog rada tiče, mene smiruje, opušta i jača mi koncentraciju. Treba imati dobre oči ili naočare, a prsti će vas zaboleti ako ne pravite pauze. Ja koristim svaku priliku da se time bavim jer to možete raditi uz muziku, upaljen tv, sami, u društvu i na bilo kojem mestu u kući i van nje.

Draga moja: Kako ljudi koji te poznaju (i ne poznaju) reaguju na to što radiš?

Lana: Čini mi se da su mladi, gradski ljudi generalno iznenadjeni kada vide iglu i konac. Onda nije iznenadjujuće što se iznenade i kada vide mene. Ja inače nosim svoj hekleraj i kada izadjem sa prijateljima u kafić ili kafanu. To mi je mnogo zabavnije neko čačkanje mobilnih telefona kojem su skoro svi skloni. Uz heklanje sam bolje fokusirana na razgovore koji se vode i „bolje čujem“ šta i o čemu drugi govore. Ima tu i prikrivanja smeha rukom od strane slučajnih prolaznika. Takvi mi uglavnom bude novu inspiraciju.

Draga moja: Šta je najzahtevnije što si do sad radila?

Lana: Najzahtevnije je sve što se radi u tri dimenzije. Ali je i najzabavnije. To su uglavnom igračke za decu.

Draga moja: Kada bi nabrajala šta sve tvoje ruke mogu i znaju?

Lana: Razne odevne predmete…suknje, majice, prsluke, džempere, ogrtače, kape, šalove, rukavice, patofne, čarape, šesire, kupaće kostime, nakit, dekoracije za kuću, torbe, tašne, futrole…sada sam, čini mi se, najviše u igračkama i svim tim nekim malim stvarima za decu.

Draga moja: Koliko je vremena potrebno da izradiš neki komad?

Lana: Sad, kad moja ćerka uveliko osvaja svet oko sebe, nemam baš procenu koliko mi je vremena potrebno da posao dovedem do kraja. Počnem, pa mu se vraćam u više navrata. Dok mi se ćerka nije rodila mogla sam igračku da završim za dan, dva, u zavisnosti od toga koliko je komplikovana. Za garderobu naravno treba više. Pončo, na primer, ne može da se završi za kraće od tri nedelje.

Draga moja: Na čemu trenutno radiš?

Lana: Trenutno se iz trećeg puta borim sa jednim morskim konjićem kojeg radim po narudžbini. Na slici izgleda preslatko, u stvarnosti, glava mu već dva puta ispada preveliko. Iz trećeg puta će biti kao slika. Već smo mu dali i ime. Zove se Medeni.

Draga moja: Za kraj, postoji li neka žena iz tvoje okoline kojoj se diviš ili koja te inspiriše?

Lana: Divim se i inspirišu me sve žene koje su samohrane majke,  hrabre, snalažljive, energične, duhovite, nezavisno od godina koje imaju, statusa, završenih škola, vere i nacije, a takvih je mnogo i one su svuda oko nas.

Razgovarala: L.

 

1 KOMENTAR

  1. Nekada si sve žene znale da heklaju, nisi se mogala udati bez toga. danas je prava retkost da se mlade žene bave time. lepo je znati da još neko neguje stare zanate, makar i na moderan način

Comments are closed.