Pričaj srpski da te ceo svet razume je fraza koju ste čuli ko zna koliko puta u životu. Ne znam odakle je potekla i ko je prvi i zašto izgovorio, ali mi je uvek bila simpatična.  Danas, međutim, neću da pišem o  pričanju na srpskom, nego o pevanju.

Od kad je naša zemlja postala otvorena ka belom svetu i od kad stranci hrle kod nas,  osim što je procvetao biznis izdavanja stan na dan, procvetalo je , kako naši slobodni mediji kažu i oduševljenje posetilaca  koji su omađijani našom novogodišnjom rasvetom po gradu koja svetluca od kineske nove godine pa preko Helloween-a, indiskog Divalija, 31. decembra, Božića, 13. januara…sve dok ne pojedemo šarena jaja.

Osim o lampicama i lampionima, strance ćete čuti da uglavnom afirmativno govore o našoj hrani, gostoljubivosti, noćnom provodu, lepoti naših žena, pa i muškaraca. Uglavnom većina zna ko je Novak Đoković, čuli su i za Kusturicu, poneko čak zna i za Teslu, Pupina i Milankovića. Exit nam je lična karta među obožavateljima muzičkih festivala. Guča ne zaostaje, mada fotografije sa te manifestacije, na koje naletim,  uglavnom pokušam da zaboravim.

Kako bilo, meni je lepo i drago da nas stranci pamte po dobru i da su im uspomene iz Srbije lepe.

Međutim, neki ljudi su do naše hrane, gostoljubivosti, provoda, lepih ljudi i same ljubavi prema nama došli baš preko muzike. Ova planeta je, kažu ljudi, odavno postala mala kao neko selo i sada svuda imate šansu upoznati nekoga sa Balkana. Tako su nastale i ove priče.

ASHTON BROTHERS

Ashton brothers su holandska pozorišna trupa koju čine komičari Joost Spijkers, Pim Muda i Friso van Vamde Oudejansi. Zajedno rade od 2001. godine. Upoznali su se na akademiji u Amsterdamu i od kad su osnovali svoju trupu, redovno nastupaju u Holandiji, Velikoj Britaniji, Belgiji, Španiji, Litvaniji, Švajcarskoj i Kanadi, i, svuda su izuzetno popularni.

Vođa ove trupe, gospodin Joost Spijkers nema nikakve korene sa naših prostora ali za sebe voli da kaže da je holandski sevdahlija. Sa muzikom naših prostora upoznao se u ranoj mladosti pošto mu je maćeha iz bivše SFRJ. Maćehu je, kao dečak, često viđao da plače dok sluša neku muziku koju nije razumeo. Vremenom, počeo je da se interesuje za to što ona sluša i, učeći i njen maternji jezik, otkrivao je i sevdah kao muziku. Vremenom, nazvao je sevdah balkanskim bluzom i smatra ga najemotivnijom muzikom sa kojom se sreo. Zahvaljujući balkanskoj muzici, upoznao je i ženu svog života. Na jednom njegovom koncertu, u publici je sedela Iva iz Sarajeva i kada je u njegovim pesmama prepoznala svoj maternji jezik, rekla je prijateljima da želi da se uda za tog glumca. „Iako su joj se prijatelji smejali nakon te izjave“, kaže Joost, „Mi smo danas u braku i imamo troje dece“.

On kaže da uvek dugo proučava svaki tekst pesme koja mu se svidi jer mu je jako važno da pravilno izgovori svaku reč ali i da zna o čemu peva. Ne brine ga što njegova publika ne razume reči pesama koje izvodi jer, i kada publika ne razume tekst, muzika dolazi direktno do njihovih srca.

SVARTLAMON HARDKOR

„Neki tip je u kafani jedno veče rekao Hajde da napravimo hor koji će da peva pank i rok. I tako je, nas nekoliko dokonih, koji nemaju nikakav hobi rešilo da pokuša to i da uradi“. Tako govori Lars Andersen, jedan od članova ovog nesvakidašnjeg muškog hora iz Norveške.

To je bilo 2004. godine i od tada, svakog utorka u 19h se okupljaju i istražuju kako sve pank i rok mogu da zvuče.

Svartlamon hardkor hor čini muška ekipa od oko 65 članova, različite su starosne dobi, od 20 do 60 godina, različitih su i zanimanja. Od advokata do radnika. I sve ih spaja ljubav prema muzici ali i Jovan Pavlović zahvaljujući kojem izvode svoj repertoar i na srpskom jeziku.

Jovan Pavlović je u Srbiji završio nižu i srednju muzičku školu, odsek harmonika. Potom je otisao u Norvešku i tamo studirao na Trondhajm konzervatorijumu. Danas tu radi kao profesor. Jovan svira u pet, žanrovski potpuno različitih bendova, piše muziku i aranžmane za simfonijske orkestre, kamerne ansamble i horove. Takođe, ima i svoju organizaciju Tutti Serbia, koja koristi muziku kao sredstvo za uklanjanje granica. Tutti Serbia su imali turneju po Norveškoj i na poslednjem koncertu Svartlamon hardkor su bili pozvani kao gosti. Za tu priliku su naučili nekoliko pesama na našem jeziki. Sada su srpski već usavršili.

„Ljudi nas pitaju da li je bilo teško naučiti pevati na srpskom jeziku. Jeste, bilo je. Ali kad se u nešto  ulože vreme i trud, sve može da se usavrši. Trebalo nam je puno vežbanja ali i piva i šljivovice da bi smo savladali ove tekstove“ – beskrajno šarmantni poručuju raspevani Norvežani.

BARCELONA GIPSY BALKAN ORCHESTRA

Ovaj međunarodni bend sa sedištem u Barseloni važi sa omiljeni ansambl publike širom sveta.Pevaju na španskom, ruskom i  romskom jeziku. Izvode muziku iz multietničkih sredina i kultura Balkana, Aškenazi i sefardskih Jevreja, bliskog istoka.

Pevačica Sandra Sangiao, Španjolka, italijanski harmonikaš Matija Širosa, francuski gitarista Žilijen Šanal,  Grk prekusionista Stelios Togijas, katalonski klarinetista Dani Karboneg i ukrainski violinista Oleksandar Sora izvode svoju muziku i na srpskom jeziku zahvaljujući svom kolegi Ivanu Kovačeviću koji je kontrabasista u ovom bendu. Ivan Kovačević je rođeni Beograđanin koji već 20 godina živi u Barseloni.

Od osnivanja ovog ansambla, svi muzičari su imali ideju i želju da publiku svojom muzikom provedu kroz najrazličitija osećanja. Kažu, bez muzike sa Balkana to praktično nije moguće.

RON HOLSY

Ovaj mladi Amerikanac rođen je 30. januara 1981. godine u Merilendu. Živi i radi na relaciji Čikago – Los Anđeles kao scenarista dečijih serija. Kada mu vreme dozvoli, u L.A klubovima voli da peva džez.  Tokom dve godine, kao scenarista, osvojio je nominacije za Emmy, Odd Squad i Marta Speaks.

U Americi je imao nekolicinu prijatelja iz Srbije koji su mu, kada je jednom prilikom izjavio da želi da poseti Istočnu Evropu, predložili da poseti Srbiju. Ron se seća da ih je pitao šta ima tamo, u toj Srbiji i šta će moći da vidi, a oni su mu rekli da samo ode i da će mu biti super. I bilo mu je.

Bio je jednom, a potom se vraćao kad god je za to imao prilike. On jeste jedan od onih koji je „pao“ na ćevape, sarmu, ajvar, provod i kako kaže „žene u koje je nemoguće ne zaljubiti se“ ali pre svega, Ron je „pao“ na muziku.

Na mestima gde je izlazio čuo je našu staru narodnu muziku i otkrio da se u njoj oseća bol. Ista ona bol koju možete da osetite kada slušate bluz ili džez. Više nisam mogao da se smirim dok nisam naučio srpski samo da bih mogao da pevam pesme Tozovca, Šabana, Tome Zdravkovića.

„Vaš jezik je jako težak i mnogo sam se mučio ali sam i mnogo učio. Stotinu puta otpevam jednu pesmu dok je savršeno ne naučim i dok ne shvatim o čemu ona govori. Ne mogu da pevam, a da ne osetim dubinu onoga o čemu pevam“.

Ljudi ga često pitaju kako Amerikanci reaguju kada čuju neku pesmu na srpskom u američkim klubovima?

„Balkanska muzika je jedna od najlepših na svetu i ljudi to osećaju. Nema tu mnogo mesta za objašnjenja“.

Ron kaže da bi rado i bez problema mogao da živi u Srbiji jer smatra da ovde ljudi uživaju u svojoj porodici i prijateljima i fokusirani su na povezanost sa drugim ljudima, što nije slučaj u drugim velikim gradovima širom sveta.

Za sada, i dalje ovde dolazi kao gost, upoznao je puno ljudi, sa mnogima je i pevao za svoju dušu, a ispunio je sebi i jednu skromnu želju – snimio je svoju pesmu u Beogradu, kao poklon gradu i ljudima koje je beskrajno zavoleo.

SAMIRA PARILLA

Samira je jedna sasvim obična devojka koja je rođena u Portoriku od oca Portorikanca i majke iz Dominikanske Republike.  Živi i studira u Pensilvaniji, u Americi.

Srpski jezik je počela da uči godinu dana pre nego što je odlučila da poseti našu zemlju 2010. godine i potom je ovde ostala čitavu godinu jer kaže da se zaljubila i u zemlju i u njene divne ljude.. Zahvaljujući jednom od svojih prijatelja sa kojim se družila, otkrila je i Crvenu Zvezdu. U početku njihovog druženja, uopšte nije mogla da razume toliku strast prema fudbalu, međutim prativši utakmice sa društvom, shvatila je da je ta ljubav prema klubu zarazna. Tako je Samira, dok je bila u Srbiji, postala vatrena navijačica Crvene Zvezde i kaže da stalno mašta da redovno posećuje Marakanu i bodri svoj tim sa severa.

Dok joj se želja ne ostvari, ona svoju ljubav prema maloj zemlji na brdovitom Balkanu razašilje po celom svetu putem youtub-a i društvenih mreža.

NATALIJA ČAPLIGINA

Natalija je ruska pevačica koje je jednom prilikom kao saradnica Koncertno-kreativnog centra otišla u posetu gradu Baru, u Crnoj Gori i tom prilikom naučila nekoliko pesama na jeziku zemlje domaćina. Ono što su svi mogli odmah da zapaze je Natalijin savršen srpski izgovor iako on nije vezan ni sa balkanskim korenima niti sa njenim školovanjem.

Stoga je neizbežno bilo pitati je da li je taj zadatak za nju bio težak.

„Mogu da kažem da je za mene srpski jezik prilično lak, lep i pevljiv. Čudila sam se nekim arhaičnim rečima, ali su one za mene, kao Ruskinju zvučale prijatno. Srpski mi je zvučao kao strani jezik ali istovremeno i kao maternji. Znate, znanje engleskog jezika je vrlo korisno jer svuda na planeti možete da ga koristite, ali ja sam se za put u zemlje gde se govori srpski vrlo brižljivo pripremala kako me ne bi bilo sramota što sam tu, a ne mogu da komuniciram. Niko me nije učio vašem jeziku, samo sam vrlo pažljivo i sa ponavljanjem slušala vaše pesme“.

L.