Lepo je što je došla Nova godina. Ili nova godina. Ona uvek budi nove nade. Ona donosi obećanja koja dajemo samima sebi. Uz svetlost lapmica, lakše verujemo, neretko u iluzije da ćemo započeti novi posao, investiciju, dijetu, da ćemo pronaći novu, bolju ljubav, promeniti imidž, promeniti sopstvene misli, da ćemo ovo i ono…I, kad već nismo te  odluke doneli u maju, septembru ili na dan kada smo rođeni, onda ćemo sigurno od prvog januara da menjamo život.

I zaista, sve što sam čula od svih mojih bližnjih je, kao i svake godine  da budemo živi i zdravi, da napunimo novčanike i da ćemo za sve ostalo lako. Šta spada u sve ostalo i zašto je to ostalo lako, ne znam. Ono što znam je da nisam čula, niti pročitala da treba da budemo bolji ljudi. Niko mi to nije poželeo. I baš zbog toga, kad podvučem crtu između 2019-e i 2020-e, na toj crti stoji ispisana jedna reč: RAZOČARANJE.

Radovala sam se puno u godini koja je prošla. Radovala su me deca kojom sam okružena, poneko putovanje, radovali su me moji prijatelji, miris mora, mamini ručkovi, rađanja, novac koji je vraćao dugove…sve ono što pripada mom mikro svetu. U onom svetu u kojem stvarno živim, malo toga je moglo da izmami osmeh. To je priča o razočarenju. I ne samo to. Ponajviše to što su neke tuge, užasi i patnje koje su se događale oko nas, mimoilazile  mnogo ljudi, čineći ih inertnim, gluvim i slepim na ono što se događa nekim drugim ljudima. Ne bih se usudila da kažem da ti ljudi nemaju empatiju i da nisu osećajni. Više mi liči da se toliko plaše tuđe nesreće da je svesno ignorišu i nemaju nikakvu reakciju jer, kao da ih tuđa patnja štiti jer se, eto, sručila na nekog drugog, pa je, na sreću neće biti dovoljno za njih.

Da li nas strah parališe i onemogućava da budemo bolji ljudi?

Živo se sećam dana kada su vesti javile da je u Beogradu preminula trogodišnja Katarina Janković od posledica silovanja. Taj zločin dogodio se u Zvezdarskoj šumi pre 14 godina. Zločin je izvršio mališa jevtović (namerno malim slovima), dečko devojčicine majke ane filipović (namerno malim slovima) koja je čuvala stražu dok se on nad njenim detetom iživljavao. Osuđen je na 40 godina. Tada smo valjda ostali nemi i prestravljeni od užasa sa kojim smo se suočili.  Međutim, u 2019oj godini, Evropski sud za ljudska prava, utvrdio je da je naša država odgovorna što je on u zatvoru bio žrtva torture od strane zatvorskih čuvara, pa u ime toga država Srbija mora da mu plati 4000 evra i na ime troškova postupka još 2.355 evra da ih on sa srećom potroši u zatvoru i pljune na sve nas sa osmehom.

Ta ista 2019a godina završila se tako što je jedna devojčica oteta praktično ispred svoje kuće, u sred bela dana i niko 10 dana nije  mogao da je pronađe. Devojčicu je oteo ludak koji je  odlukom pravosudnog sistema bio na slobodi. Bez nadzora. Oteo ludak koji je zločine već činio i koji je za predhodne zločine zaslužio da bude pušten iz  zatvora tri godine ranije.

Još jedan ludak je mirno i slobodno šetao našim ulicama, konkretno novosadskim, pa je ubio svoju suprugu i njene roditelje. Iako je imao prijavu za nelegalno posedovanje oružja i  odluku o zabrani prilaska, u 2019oj godini, niko ga nije sprečio da ono, baš priđe i tročlanoj porodici puca u glave.

Ovakvih i sličnih priča bilo je među nama još i zato moram da govorim o razočarenju. U nas koji smo pustili da sve ovo prođe mimo nas kao da nas se ne tiče, kao da mi nemamo ništa sa tim.

Naravno da vam u Novoj godini želim da budete zdravi, ispunjeni radošću, da se smejete, pevate, družite, uživate…ali vam želim i još nešto:

Da zatvorite oči. I da zamislite jednu malu, nežnu devojčicu koja voli svoje lutke, koja rado jede čokoladu, koja se raduje pesmicama i bajkama. Želim da zamislite i jednu malo stariju devojčicu koja se  polako pretvara u devojku, uči da se šminka, ima simpatiju, šuška sa drugaricama. Zamislite i jednu mladu ženu koja se oseća sigurno u zagrljaju svojih roditelja koji je vole najviše na svetu i koja pokušava da izgradi svoj život, da bude oslonac i podrška svojoj maloj deci. Zamislite sad tu malu, nežnu devojčicu kako joj nebo nestaje iz očiju dok trpi nesnosne bolove. Zamislite kako plače i koliko se plaši. Zamislite njeno malo, ogoljeno telo u prašini. Zamislite i drugu devojčicu kako umesto u školu stiže u neke iskopane rupe pod zemljom, zamislite kako doziva mamu i tatu, kako je gladna i promrzla. Zamislite kako gleda pramenove svoje crne kose u prašini. Zamislite sada i tu mladu ženu kako pada u prašinu sa metkom u glavi ne uspevajući da spasi svoje roditelje od iste sudbine, kao ni oni nju. Ako ste zamislili tu devojčicu i tu devojku i tu ženu, ostaje da zamislite još jednu stvar: Zamislite da ste to vi!

A sada možete da otvorite oči.

To je ono što vam, što nam od srca svima želim.

L.

1 KOMENTAR

POSTAVITE KOMENTAR

Molim Vas upišite Vaš komentar!
Upišite Vaše ime