Moja pokojna baba Milica važila je za pukovnika u familiji. Da mi je sada živa bila bi internet senzacija, guru i duhovni učitelj kakvog nema na planeti. A meni najdraži sagovornik. Imala je baba na svake 3 minute pametnu…

Sretna sam kad mi kažu „Pobogu. Ljiko, eto te isto ko da babu gledam“.

Ako, i gledaj Bogu hvala!

Odgojila je više dece, što naše, što komšijske i otvorila više škola nego što na četiri zahvalnice velikog formata sitnim fontom može da stane, sve taksativno da se nabroji malo bi bilo.

Preživela ratove, bogatstvo, nemaštinu, bolesti, smrti, seobe, sve i svašta. A ostala do poslednjeg damara u svom biću brižna, hrabra, pribrana i jaka. A njen posljednji trenutak sam bila ja u zagrljaju zarobljenom u večnosti.

Prvu lekciju koju smo savladale nas dve, jeste o GOVNIMA. Raznim.
Njen sin, a moj otac, inače čovek mašina za pravdanje svega i svakoga nije usvojo to znanje pa je baba iskoristila mogućnost ispravke u naslednom redu, da znanje prenese na unuku i to vrlo uspešno.

Da je tata nastavio pravdati u nedogled po bilioniti put tamo nekoga sa nekom klasičnom : „Ma pusti, ajde šta ćeš, ludo… nemoj“, ja bi odrasla u uverenju da živimo u stvari u mentalnoj instituciji, a ne negde gde žive ljudi, i ne bih znala da postoje ustanove gde se nalaze ljudi koji imaju takvih zdravstvenih problema.

Na svu sreću i za to je Milica imala leka kao i za sve.

„ Onaj ko lepo sedne za ovaj sto i uzme kašiku u ruke i pojede pun tanjir govana taj je ćeri lud! Samo tom verujem da je lud. Svi ostali nisu ludi kako ti otac kaže već bezobrazni. A to je velika razlika, velika! A ako pojede ti mu i salvetu dodaj, red je. To zapamti ljubi te baba.“

I ja zapamtim.

A i vizuelni sam tip, sve mi je u slikama ugravirano u mozgu.

Pa od tad do sad kada mi se omakne i ako mi se omakne pokoje opravdanje za nekoga ili nešto uvek zamislim na stolu pun tanjir govana i onoga koga pravdam.

I vidim, ne pojede. Nije niko lud! Samo bezobrazan.
Tako da salveta nije potrebna.

Onda smo prešli na neke praktične lekcije koje danas jako rado svesno ili nesvesno upražnjavam.

Moj meni se sastojao od „kiselog mleka i babe pite“.
Svaki dan!

I kada je mojoj Milici dopizdilo da svaki dan pravi tri kvadrata pite radi moja dva zalogaja, otpuca kod limara, naruči najmanju moguću tepsiju na planeti i lepo svaki dan do groba nastavi praviti pitu za drekavicu u manjem formatu, za 7 minuta.

Ja sita, snaja pojela ostatke raskupusane pite, ručak spremljen, sve naglancano.. Baba odmorna.

Pouka, može isto ali mnogo brže i u manjem formatu!

Putanja je išla tim nizom, preko govana do praktičnosti, pa i do guzice svoje ali i tuđe.

Naučila me da žena mora biti sama svoj heroj, jer su svi drugi prezauzeti spašavanjem vlastite guzice.

Tako danas znam da je na primer šarafciger isti i u muškoj i u ženskoj ruci.

Uvek je samo šarafciger! I da nije do ruke već do glave.

Da sve što se pokvari može da se popravi, samo treba znati vredi li se mlatiti sa tim i popravljati ili zafrljaciti na smeće i obradovati sebi dušu novim i lepšim.

Od snaje majora kraljeve garde iz onog tamo rata možeš naučiti svašta ako slušaš.

Neke se bitke dobijaju na juriš, neke iz zasede, a ponekad si pukovnik ili pokojnik. Pa ko osta, osta!

I da bitke treba birati.

A najbolje je kad’ nisi u ratu, ni stvarnom ni sa drugima, ili samim sobom.

I da ima mnogo boljih zadovoljstava od zadovoljenja vlastitog ega i ideala, da se reči ne rasipaju bezveze, da se mere najpreciznijim kantarom jer ubijaju i da je više ljudi nastradalo od tuđih reči nego od svih metaka u svim ratovima svieta.

Da sa sobom uvek treba nositi radost i osmjeh, i kada ulaziš u tuđu kuću da se ne ide praznih ruku, ali da može i bez kese.

Bog ti dao ruke gde ćeš lepši poklon od iskrenog i najvećeg zagrljaja i osmeha. Bombonjera će svakako šetati od vrata do vrata.

Zagrljaj ostaje onome kome si ga poklonio na kućnom pragu.

Ljubav ostaje.

Govorila je Milica: „Zapamti ćeri, žensko si, lako je svako muško izbiti iz pameti, to svaka može, aj’ ga dozovi pameti.

Nikad to niko nije svez’o zajedno. Koja to uspe, nek me svojom rukom zapali na sred Beograda.

A ti potrefi sebi sličnog, da vam se ludost podudara, pa ćeš ga manje pameti dozivati.“

I ja, kao i sve drugo zapamtila…ludila se podudarila, potpuno.
Lepo njemu, lepo meni…

Sigurna sam da se baba, tamo negde, sad slatko nasmijala i prikačila mi orden, svesna do ono njeno „Kad nisam mogla da naučim ono što sam rodila, naučiću tebe“ nije uzaludno…

Ljiljana Đurišić

Rođena sestra Ironije, unuka Satirike i majka Koluta Očima