Koliko puta vam se desilo da kažete sebi: „Spakovaću sve i odoh odavde“? Kažete sigurno često ali ne odete. Međutim, neki od nas to kažu, a onda to zaista i učine. I, idu, zaista, mnogi idu u inostranstvo, napuštajući rodnu grudu. No, ovo je priča o onima koji su odlučili da joj se vrate.

Katarina Knežević Nikolić je mama veselog trojca koji čine dva dečaka i njihova sestrica. Mama je i diplomirani psiholog i radila je u jednoj internacionalnoj školi u Beogradu. Sa svojim suprugom odgajala je decu i kućne ljubimce u njihovoj porodičnoj kući, u jednoj mirnoj, zemunskoj ulici. I, jednog dana je rekla: „Pakujemo se“!

Draga moja: Kako se rodila ideja o napuštanju grada?

Katarina: Potreba i želja je postojala dugi niz godina. Kod mene se rodila dok sam živela u Londonu. Tada sam sanjala da se preselim iz Londona u magični Kornval, ali sam se ipak vratila u Srbiju. Još veću inspiraciju smo dobili kada smo otkrili selo Vrmdžu pod Rtnjem. Naš prijatelj Miloš je kupio imanje u Vrmdži i mi smo provodili dosta slobodnog vremena tokom par godina kod njega pomažući mu da razvije svoje održivo imanje. Boravkom kod Miloša na imanju počeli smo da otkrivamo i osvešćujemo dobrobiti održivog načina života, permakulture, prirodne gradnje, organskog baštovanstva.

Svaki povratak u Beograd je bio sve teži i teži, bilo iz Vrmdže, sa Stare planine, Tare, Divčibara, Goča…Život u gradu, rad u sistemu, konzumerizam, nesvesno postojanje su sve manje i manje imali smisla. Potreba da živimo u skladu sa prirodom i doprinesemo njenom očuvanju, da praktično istražujemo koncept održivog načina života kombinujući moderan i ruralan pristup, da se povezujemo sa istomišljenicima i praktičarima, eko selima i održivim inicijativama Evrope i naučimo svoju decu onome što su za nas prave vrednosti. To je postao naš prioritet i naša svrha.

Draga moja: Koliko ste ranije imali kontakta sa selom?

Katarina: Tokom detinjstva provodila sam raspuste u dva sela i vikendici. Moji roditelji su sami izgradili vikendicu  i imali svoju baštu tako da sam još kao devojčica učestvovala  u kopanju, riljanju i sađenju bašte, košenju trave, branju višanja, pravljenju zimnice. Kod bake i deke sam imala priliku da se upoznam sa većim poljoprivrednim gazdinstvom i gajenjem domaćih životinja. Iako sam rođena i odrasla u Beogradu,  sebe vidim kao nekog ko se samo vratio selu.

Draga moja: Kako je izbor pao na Rogaču pod Kosmajem?

Katarina: Ja sam želela da se preselimo u Vrmdžu. Tamo sam se osećala kao da pripadam, volim to selo, upoznali smo dosta ljudi koji žive tamo, što starosedeoca, što pridošlica. Osetili smo se prihvaćenim i dobrodošlim. Volim divljinu, prostranstvo, planinu, a i Rtanj je magičan. Međutim, moj suprug je malo više od mene razmišljao o nekim praktičnim stvarima. On je poslom vezan za Beograd, deca rastu, trebalo je razmišljati o školi, osnovnoj, srednjoj. Pošto nismo ljubitelji ravnice, Vojvodina je odmah otpala kao mogućnost.

Razmišljali smo o Avali i selima oko Avale, ali nas nije privuklo. Bio nam je bitan i francuski jezik, jer je najstarije dete učilo francuski i nismo hteli da u osmom razredu mora da uči novi jezik .  Jedan od oglasa nas je doveo u Rogaču, a u Rogači je bila škola gde se uči francuski. Zatim,  Kosmaj je lep, ima odličan put, našli smo povoljan plac sa pogledom na Bukulju i Rudnik neobrađivan dugi niz godina i izolovan, fine ljudi koji su nam pomogli da nađemo plac kakav smo želeli, kuća koju smo mogli da iznajmimo dok gradimo našu. U Rogači, naši prioriteti i  potrebe su bili ostvarivi, tako da izbor nije bio težak. Kada imate jasne ciljeve i vizije rešenje se brzo pojavi.

Draga moja: Deca su bila različitog uzrasta. Kako je ko od njih doživeo ovu životnu promenu?

Katarina: Naša deca su bila inspiracija i razlog da se odlučimo na ovakvu životnu promenu. Na našim putovanjima i čestom boravku u Vrmdži smo osetili koliko oni vole život u prirodi i na selu, koliko ih u suštini život u gradu ograničava. Svima im je na početku bila teška promena škole i društva. Mislim da je najstarijem koji je ove godine krenuo u srednju školu bilo najteže, promena škole u 8 razredu, novi nastavnici, novi drugari, drugačija sredina, završni ispit i polazak u srednju školu i putovanje za  Beograd. Ćerki koja ima 12 godina je na početku nedostajalo društvo, a najmlađi koji ima 10 godina se jako brzo prilagodio i odomaćio. Za najstarijeg je sada selo postalo utočište mira, tišine i čistog vazduha. A dvoje mlađih slobodno vreme, kojeg imaju puno, jer idu samo pre podne u školu, provode u šumi, vožnji bicikla, na potoku, sa drugarima na školskom terenu, treningu košarke,  a zimi kada ima snega na sankanju na obližnjoj njivi. Priroda je njihovo igralište, a bogami umeju i da cepaju drva, kompostiraju, zalivaju baštu, kopaju, čupaju korov, skupljaju seno. Društvo im prave i 4 psa i 5 mačaka.

Draga moja: Verujem da je život u gradu i kod vas kao i kod drugih imao isti tempo: ustajanje pa potom jurnjava. Kako sada izgleda vaše jutro i kako vam uopšte izgleda dan?

Katarina: Život na selu zavisi od godišnjeg doba, od prirodnih ciklusa. Ali par stvari je isto tokom cele godine, mir, tišina i cvrkut ptica. Moja jutra su slična kao i u gradu, ustaje se rano, deca se spremaju za školu, suprug tri puta nedeljno radi u Beogradu. Obaveza ima puno tokom cele godine, najviše od kraja zime pa do kraja jeseni, a onda se polako smanjuje obim posla tokom zime, i to je vreme za odmor, refleksiju, proslavljanje postignutog i onoga što baš i nije uspelo, sanjanja i planiranja sledeće godine. Puno se radi, ali rezultati rada su vidljivi  i ispunjavajući.  Imati organsku baštu je veliki i zahtevan posao, ali kada volite ono što radite i uživate u tome, onda ništa nije teško, a tek kad vidite i jedete ukusne i hranljive rezultate svog rada…U gradu sam bila stalno u jurnjavi da budem produktivna, ali bez uživanja i sa puno stresa i jedva sam čekala da se završi dan .U selu sam produktivna bez jurnjave i stresa, prisutna i dan mi je isuviše kratak.

Draga moja: Kakav je suživot sa ljudima tj. novom okolinom?

Katarina: Koliko ljudi toliko ćudi. I u selu, kao i u gradu imate dobre komšije i one sa kojima baš nemate dodirnih tačaka, pa ih izbegavate. Za ovih godinu i po dana uspeli smo da uspostavimo mrežu podrške sa malom ali izabranom grupom lokalnih ljudi koji su nam postali prijatelji i velika podrška i pomoć. Takođe polako uspostavljamo i kontakt sa ljudima u okolnim selima koji su kao i mi napustili grad i preselili se u selo, u nameri da napravimo podržavajuću zajednicu.

Draga moja: Šta vam je život u selu doneo i da li je nešto uskratio, odnosno šta vam nedostaje kada pomislite na stari život?

Katarina: Život u selu mi je prevashodno doneo slobodu i mir, čist vazduh, prostranstvo, ponovno povezivanje sa prirodnom, zdravu hranu koju sami uzgajamo, zadovoljstvo što  kao porodica smanjujemo svoj uticaj na zagađenje životne sredine, nove uvide i znanja. Manje se družimo sa prijateljima, to mi nedostaje i nadamo se da će se to promeniti uskoro. Ne mogu da kažem da mi nešto puno nedostaje. Možda to što mi sada  nisu lako dostupne radionice i događaji koje bih volela da češće posećujem u gradu. Ali generalno,  sve manje i manje imam želju i potrebu da idem do Beograda, jer me haos u Beogradu brzo iscrpi.

2

Draga moja: Šta vam pada najteže u životu na selu?

Katarina: Na žalost u našoj zemlji je saobraćajna infrastruktura i povezanost sela sa gradom jako loša. Ako ne vozite kola, budete ograničen na autobuse koji ne idu baš često, tako da vam je kretanje poprilično ograničeno i zahteva logistiku. Zima je najteža, jer većinu vremena provodim u kući, ali mislim da je manje više isto i u gradu.

Draga moja: Kakve ste ciljeve sebi zadali?

Katarina: Cilj nam je da razvijemo samodrživo imanje, kao i istaraživački i edukativni centar za decu, mlade i odrasle. U pitanju je dugoročan projekat koji obuhvata izgradnju održive kuće, korišćenje održivih izvora energije, implementaciju premakulturnog dizajna na imanju, organsku baštu, šumu hrane i organizovanje različitih vidova edukacije iz održivog načina života, ličnog razvoja, kreativnosti i umetnosti, kao i rad na razvoju naše lokalne seoske zajednice.  Cilj nam je da podelimo naša iskustva i znanja sa svima koji su zainteresovani, a i sa onima koji su skeptični da u selu može da se živi kvalitetno i ispunjeno.

Draga moja: Imate li viziju srpskog sela u vremenima koja dolaze?

Katarina: Moja vizija srpskog sela je osnivanje i razvoj zajednica ljudi koji žive i žele da žive na selu na održivi način koji bi se međusobno podržavali i  pomagali, a čiji bi jedan od ciljeva bio i edukacija i osnaživanje mladih, žena i odraslih koji već žive na selu i bave se konvencionalnom poljoprivredom. Postoje već inicijative i organizacije u Srbiji koje se bave osnaživanjem mladih i žena iz ruralnih sredina, ali mislim da je preko potrebno razvijanje zajedništva.

Draga moja: Šta bi ste savetovali ljudima koji bi želeli da urade isto što i vi, a ne usuđuju se? 

Katarina: Pratite sebe i svoj instinkt. Ne dozvolite da vas drugi svojim mišljenjem, baziranim uglavnom na strahu, zaustave u ostvarivanju vaših vizija i ciljeva. Odredite vaše prioritete i ciljeve, i budite fleksibilni. Izdvojite dosta vremena za pronalazak imanja koje ispunjava većinu vaših potreba. Imajte strpljenja, i svest da za sve što ste planirali uglavnom treba više vremena i novca nego što ste mislili. Pronađite par lokalnih ljudi i razvijte sa njim podržavajući odnos. Uložite više u poslovnu ideju, nego u kuću. Gde postoji vizija i vera, postoji i način!

Razgovarala: L.