Čekanje autobusa je nekad prava noćna mora.

Ali ne i za ovog čoveka. Dok je prolazilo prvih pola sata čekanja, i dok smo svi na stanici cupkali, gledali na sat izvijali se ne bi li ugledali priliku autobusa koja nam se približava, ovaj dekica je lepo svoju stoličicu na rasklapanje – rasklopio i seo. Pa kad došao bus, došao.

Zapitala sam se da li treba da i ja nosim tu stolicu? Da li svi teba da nosimo po jednu? Da li smo osuđeni na te stoličice za čekanje? Da li čekamo autobus ili čekamo nešto drugo? Čekamo li bolju priliku ili nešto što će da nas odveze iz nekog sivila? U svakom slučaju, svašta čoveku padne na pamet dok čeka autobus. I dok tamo razmišljamo i razvijamo teorije u glavi, možda ne bi bilo loše i da sednemo i odmorimo.

 

Coka

1 KOMENTAR

Comments are closed.