Iako ih nisam primetila na ovogodišem sajmu knjiga, izdavačka kuća Mali Vrt iz Beograda, godinama unazad dobija moju naklonost i divljenje.

I pored toga što je na čudan način skrajnuta, poezija i dalje ima svoju publiku, i mesto kako u knjižarama (tamo negde u „uglu“) tako i u bibliotekama (na kraju reda, „dole“).

Međutim, ako ne računam domaće pesnike (sto puta preštampavane, deljene uz novine i prašak) na svetske klasike kao da se zaboravilo.

Ne želeći da ulazim u njen značaj i razvoj, u to kako smo nakon veka prozne otuđenosti uspeli da izgubimo kompas sa drugim književnim izrazima, kao i u gotovo proročke reči Džim Morisona – da je sve drugo ništavno spram lakoće stiha koji se pamti, dozvoliću sebi da me okarakterišete kao subjektivnu – da, u nekim poemama uživala sam više nego u polovini glomaznih romana, jednom pročitanih i zauvek ostavljenih.

Poeziji se uvek vraćam, čak i kada je čitam krišom; tu, na pola puta do ogledala, srebrne površine što nas otvara ka unutra. Razumemo se.

viber image 2019 12 16 03 33 45

Dovoljno je bilo da na koricama ugledam Emili Dikinson (omiljenu pesnikinju) ili u celosti pročitam Prvi San – Ines de la Kruz. Nisam mogla da neopažneno prođem ni pored stihova Stefana Malarmea ili Puste zemlje Tomasa Eliota. A oduševila sam se i izabranim pesmama Teda Hjuza, muža Silvije Plat. Ipak, miljenik ostaje Samjuel Tejlor Kolridž, čije ime nadilazi mnogima poznata poema Balada o starom mornaru (objavljena sa još druge dve), kao i Vilijam Blejk sa Pesmama nevinosti i iskustva. Opet, teško mi je da zaobiđem Geteove rimske elegije ili Kamernu muziku Džejms Džojsa.

Sve to krije Mali Vrt.

Mama Mia