Sećam se priče komšinice Ljilje, a ona počinje i završava ovako…Što ti je manja tašna, to si veća dama!

I znam već su vam rogovi na vrh glave nikli, ali ipak strpite se do kraja jer nije baš bez pameti ova tvrdnja.

Bilo je baš davno kada su mi je to govorila, meni poznatoj po Sport Billy tašni u kojoj nema šta nema. Sve što normalne žene nose sa sobom i plus ono što niko normalan ne nosi jeste jednako tovarni magarac!

Prvi put kada sam se stvarno zamislila nad ovom tvrdnjom bio je događaj u zgradi suda. Odem ja da se razvedem. Gospodin Bivši sa svojim advokatom već sedi tamo. Ja sama…i , kao po pravilu vukla sam sa sobom torbetinu.

U žurbi sam je samo bacila na onu traku na ulazu i projurila pored. I onda, kao u filmu…zvuk alarma koji je pola zgrade suda digao na noge.

Sudski policajac me dozivao, drugi došao po mene i strogo profesionalno uzevši me za podlakticu sproveo do pulta za pregled.

Naravno da su svi buljili u mene.

A onda je počeo pretres moje torbe na ulazu u zgradu suda, pred auditorijem koji nešto čeka i u tom čekanju nema pametnija posla pa gleda.

Vadili su sve redom jer skener ne greši… Dečije majice sa etiketom, komada dva, neseser, ključeve, žvake, tablete protiv svega i za svašta bezbroj komada, feder iz babinog otomana, novčanik, olovke, tri sveske i jedan rokovnik, vlažne maramice, dezodorans, drvenu štipaljku, papirne maramice, elastični zavoj, čokoladu, smotuljak kalajne žice, hanzaplast, tubu akrilne bele boje, baby puder u kutijici od Bekutan kreme i pola sendviča…

Bez i jednog elementa krivičnog dela, sama sebi sam izgledala kao neko kome je vreme za jedan ozbiljan informativni razgovor, kako bi se otklonila i najmanja sumnja bilo kakvog eventualnog, još sumnjivijeg ponašanja uvidom službenih osoba u sadržaj moje torbe.

I nije to poslednji put da sam pištala.

Svaki put kada bi se to desilo prolazilo bi mi kroz glavu što manja tašna, što manja… Trajalo je koliko i to pištanje.

A u mojoj je i plavi slon spavao, kada nije imao gde. I svi su uvek od mene tražili tabletu, hanzaplast, deo za golfa dvojku i raketu za protivgradni sistem. Sve je to tu uvek moglo da stane.

Kako bi alarm odsvirao svoje tako bi ja zaboravila na tu tezu oko tašne, sve do jednog dana kada sam kao normalna osoba bez kargo prtljaga hodala ulicom sa tašnom veličine pernice.

To vam je onaj dan kada nije ništa frkovito, kada imaš vremena, kada je lepo vreme, pa možeš kako hoćeš i gde hoćeš za svoju dušu. Retko ali ipak takav je dan ponekad.

E baš taj ponekad dan, potrošila sam u lutanju sa drugaricom bez plana, sata i žurbe. Bosonoge, u sandalama, haljinicama i sa sladoledom šetale smo Dunavskom.

Nismo baš nešto ni marile za sve oko nas koji zuje i žure, njima je neki drugi dan.

I ništa mi nije zafalilo iz mog tovara. Posle takvog dana vraćala sam se kući, u mislima prezahvalna što su mi u komšiluku u veliki frižider sa sladoledom još jutros ostavili polovinu lubenice na hlađenje. Ništa bez prodavnice u komšiluku.

Dan savršen za uživanje, nisam mislila na tašnu, a ni na priču o istoj. Uživala sam da mi se haljina obmotava oko nogu, dok čekam to veče letnju kišu, i pijuckala uz put ledenu vodu. U mojoj apsolutnoj opuštenosti otkotrljao mi se čep sa boce ulicom malo dalje u neposrednu blizinu neke trojice mladića koji su stajali i razgovarali.

Čep je bio bliži meni nego njima, ali jedan od njih se sagnuo i dohvatio ga umesto mene.

Konstatovao je da se isprljao pa me pogledao i tražio maramicu od druge dvojice. Od mene nije tražio ništa! Zamislite…

Onda je drugi iz džepa izvadio maramicu i obrisaše čep složno kao da sam sterilna princeza univerzuma. Jedno hvala i nastavim dalje.

Čudno na trenutak, ali pristojno. Nisam se zamarala, produžila sam po svoju lubenicu i u ličnu oazu.

Na ulazu me sreo komšija, kao i prethodnih godina. Ništa novo, ali potrudio se da mi pomogne da ne vučem jednu kesu i pridrža mi vrata.

Tri dana prije toga je prošao nije se ni okrenuo kada sam vukla svoj kargo prtljag i tri kesetine gratis. Kapiju sam sam otvorila nogom i ramenom.

I opet ono isto čudno od malopre a, onda u trenutku doživim prosvetljenje zvano što manja tašna…

Normalno da mi neće pridržati vrata kada vučem tri tone stvari i izgledam kao da sam sad iskočila iz antiterorističko-diverzantskog voda.

Ispadale su meni stvari iz ruku i ranije, ali niko nije smeo ni da mi priđe kad sam izgledala kao da sam sad spremna i da poginem ako treba!

I tako nakon bezbroj godina slušanja i povezivanja te famozne teorije, shvatila sam da je istina, eto slučajno …

Što manja tašna, to veća dama!

Probajte namerno pa javite…

Ljiljana Đurišić

Rođena sestra Ironije, unuka Satirike i majka Koluta Očima