Uz prvu jutarnju… 

Kaže moja drugarica: “ Kako te, bre, ne mrzi da kuckaš pa tastaturi toliko, a znaš da niko ne čita dugačke statuse.“ (Malo parafraziram)

Ne shvata ona da je svako slovo moj život…

A život je, da budem iskrena,kad se ozbiljno razboliš, poprilično zamorna radnja.

Lekari, igle, terapije….

Sama sa sobom i ljudima oko sebe, u večnoj trci.

I onda , sklopim oči i shvatim da je život kao cesta, duga, sa svim ravninama i krivinama ispred nas. Nekada idem lagano, ponekad ubrzam, pa naglo zakočim, pa milim.

I to je sva poenta života.

Znati kad usporiti, ali i kad ga dati po gasu. Kad stisnuti jaja, a kad stisnuti gas.

Koliko sam puta stisnula jaja umjesto gasa? Verovatno previše. Koliko sam ga, opet, puta dala po gasu, umesto da sam malo usporila, manevrisala, zakočila kad treba?

Prestižu me oni koji ne haju za mene, možda tek bace oko u letu.

Neki me dave, ispred, ne znam da li da ubrzam ili da im dam još malo vremena, još neku priliku.

Ima i onih koji me nabiju uz bankinu, pa istresu iz gaća.

Ili mi nabiju srce u pete. I onih za kojima jurim, a nikad ih ne stignem. Ili ih onda odjednom prestignem i zaboravim da su i postojali.

S nekima se utrkujem, neke i ne primjećujem. O nekima maštam, a njih ni na vidiku.

Neki me prate u stopu i samo mi ometaju vidik u rikverc. Pojedinima sviram, neki trube meni. Nekad pukne gume. Nekad se preplašim, a nekad samo zakrpim život pa ‘ajmo dalje.

Nekad volim sporu vožnju, nekad brdovit krajolik, nekad auto ne palim danima.

Ponekad kresne iz prve, nekad me izda kad najmanje treba.

Ne znam uvek šta me čeka iza sledeće krivine, možda pista na kojoj mi se otvaraju vidici, lep krajolik, mirna vožnja koja uljuljka i opusti. A možda još oštrija krivina, bez upozorenja, bez zaštite, možda kraj puta.

Možda nikad ne saznam, ako zakočim pre tog nepoznatog, neizvesnog dela puta.

Možda se strmoglavo survam, a možda izbijem na suncem okupan proplanak.
Ja sam u životu , malo vremena provela u leru. Ovce i traktori pored sigurnog puta brzo mi dosade ili postanu teret.

Da, ne treba stalno izazivati đavola, ali ga ponekad treba malo poškakiljati. Onako, zadirkivati ga, dok muzika svira. Dok je auto u dobrom stanju, a i vidim dobro. Dok mi je razum još samo svoj, a sve ovce na broju.

Dok god znam kako i kad treba da prikočiš. Da stanem, skrenem levo ili desno. Ubacim u veću brzinu ili potpuno smanjim gas.

Moj život je kao ta cesta, vijugava, ne vidi joj se kraj. Samo ja na njoj, sa svojim snovima i željama, i svim onim silama koje mi se ispreče na putu.

Da odlučim hoću li uvek biti vozač prva-druga ili ponekad i šesta pa da adrenalin udari u glavu.

I onda jednog dana, kad shvatim da sam na kraju ceste, i da srce staje, znaću da je stalo od uzbuđenja, od novog, od straha izazvanog promenama, rada na sebi, na svom biću, na svojim probuđenim emocijama, staje da bi još jače počelo da pumpa.da još jednom, na tren, osetim da sam živela,

Vožnja prva-druga, put bez krivina, naglih okuka, bez uspona možda ne probudi stres, al ne piše ni uspomene.

I kad, jednog dana parkiraš, džaba ti sve ako je ostalo kao novo.

Život je jedan.

Živi ga…

Ljiljana Đurišić

Rođena sestra Ironije, unuka Satirike i majka Koluta Očima