Da odmah pojasnim, ovaj tekst pišem kao majka dečaka , 15 god., i devojčice , 13 godina…pa da krenemo…

Načitala sam se ovih dana o abortusu ko bukvara u prvom razredu. I malo je reći sa sam preplašena.

U porodicama u Srbiji se o seksu, orgazmu i trudnoći ne govori.

Pričamo im da ih je donela roda, da smo ih našli u glavici kupusa i da je brata ispod jelke ostavio sveti Nikola.

Onda, kad malo procvetaju, (kao moji sad) pa ih spucaju hormoni, pa počnu primećivati sise na devojčicama i dečakova malo šira ramena od ostalih, onda ćutimo ko zaliveni, da im slučajno ne bi palo na um da urade nešto više od gledanja sisa i ramena.

Ko kad od gledanja ima vajde. I ko kad ne znamo da sve o čemu ćutimo, ko vulkan rađa znatiželju i da što mi više nešto branimo i uksraćujemo, dečiji mozak želi baš to. Kod igračaka i slatkiša pali, ali kod seksa znaju biti posljedice, jebi ga.

Ne, mi decu od kad nam ispadnu iz one stvari pripremamo na to da je seksualni odnos nešto grozomorno. Ako im to uopšte spominjemo.

Inače je to najčešće krajnje tabu porodična tema. Možemo o školi, vannastavnim obavezama, odlascima u selo, o babinom siru i kajmaku, ali o seksu, jok. A onda, kad prerastu sve te mlečne prerađevine, šta, očekujemo da neće želeti da se domunđavaju sa drugim ili , daleko bilo, svojim polom? Da neće sa gledanja preći na pipanje sisa i dizanja nogu na ramena? Jer, zaboga, mi to izgleda nismo radili, njih je rodila tetka koza.

A čemu smo ih u međuvremenu mi, roditelji naučili o tome, šta smo im lepo, pa i manje lepo ispričali, šta smo ih posavetovali, na šta smo im ukazali, jesmo li se setili reći da je seksualni odnos ne samo potreba zbog produženja vrste, već i užitak i nešto tokom čega će doživeti orgazam, a to je ko kad se spoje galaksije.

I da će sami shvatiti o čemu pričamo, ali u neko za njih pametno vreme. Nismo. Kao što im nismo rekli da seks nije ništa prljavo, razvratno, ništa zbog čega smo manje pametni ili nismo društveno beskorisni, naprotiv, seks je najteži i ujedno najljepši posao kojim punimo naša porodilišta, vrtiće, školske i studentske klupe, ona retka radna mesta, državne jasle i penzioni fond.

Ne, nismo im ništa od toga rekli,samo smo, ako smo im išta i rekli, kazali da je jebi se sramota. A zapravo nije, to je potreba i nešto divno, ako ga praktikuješ kad i kako treba.

Džoint i pivo su u našim unutarporodičnim razgovorima samo fuj, orgazam je sramota. Pričaćemo im zašto sve nije dobro da kradu, piju, tuku se i drogiraju, a zašto nije dobro da prate trendove i sa 12 godina stupaju u odnose, šta ih sve može snaći, kako da se zaštite i da, na kraju krajeva, svršavajući ne rade ništa ružno, nećemo, jer pričati o tome, a tek samo to, je sodoma i gomora.

Ne pričamo sa svojom decom o seksu, a onda se snebivamo kad se dogodi neželjena trudnoća. Uhodimo ih da li gledaju porniće ili kupuju kondome,(uhvatila sam sebe da to radim), al ne da s njima porazgovaramo kao s razumnim bićima, već da ih uhvaćene u šteti prećutno kaznimo kao kriminalce.

U međuvremenu, očekujemo da ih svemu, pa i tome, poduče vaspitači i učitelji, a onda te iste olajavamo kako zapravo i ne rade bog zna šta i kako su četvrtinu godine na odmoru.

Kad zaribaju prosvetni radnici, vaspitna čuda očekujemo od ljekara i predavača, kojekakvih volontera, psihologa i lajf kouča. Svi drugi će se lakše i bolje pozabaviti našom decom i opipljivom temom da abortus nije kontracepcija, osim onih koji su im, valjajući se po krevetu, udahnuli život. Al to tad nije bila sramota, tad nam je baš bilo jebitačno dobro!

Na posletku su i popovi, koji naplaćuju sve živo, a vala i mrtvo, sa stručnjaka za dušu, egzorcizam, feng šui, ljekovite vode, došli i do ginekologije. Bez srama će nam zaviriti u vaginu.

O seksu unutar svojih zidova, sa vlastitim produktom istog, pričamo sve najgore. A onda bismo da nam svakojake kancelarije i popovi spasavaju trudnu decu. Sve najgore, a želimo im sve najbolje.

Pa, jebite se, ne ide!

Ljiljana Đurišić

Rođena sestra Ironije, unuka Satirike i majka Koluta Očima