Nedavno sam prolazila pored dvorišta osnovne škole i na minut odslušala komunikaciju dvojice klinaca od, možda 10 godina. Hodali su nogu pred nogu jedan pored drugoga, tegleći te nesretne, prepunjene rance.

Bili su neodoljivo simpatični, zajapureni i dečije blentavi. Jedan je jeo čips. Drugi se dečaku sa čipsom obratio tako slatkim, prepoznatljivim pitanjem. Pitanjem koje se, kao po pravilu izgovara baš u školskom dvorištu.

„Daš malo“?

Daš malo je pitanje koje smo svi izgovorili nebrojano puta u detinjstvu. I uvek se odnosilo na hranu. Na „daš malo“, davalo se. Malo i malo više ili sve. Deljenje užine se podrazumevalo. To malo bivalo je mnogo i za onog ko nije imao užinu ili nije imao novca da je kupi ili je naprosto zaboravio ili mu je baš bio samo merak da ti traži. To malo bilo je mnogo i za onog koji lomi svoj sendvič ili pruža kesicu grisina jer je bilo drugarski to uraditi. Jer je bilo dobro da se svi osećaju dobro.

„Daš malo“- pitao je jedan dečak drugog dečaka.

„Pali brate, idi kupi svoj čips“ – odgovorio mu je drug.

Odjednom, nakon tih reči, školsko dvorište mi je posivelo i osetila sam se i uvređeno i poniženo. Pitala sam se da li su tog palibrateklinca kod kuće naučili da ne treba da deli sa drugarima? Da li mu je mama rekla: „Ako ti neko potraži ovo što ti pakujem za užinu, slobodno mu kaži NE DAM. To je tvoje, nemaš šta ti drugom da daješ“. Da li ga je naučila suprotno, a on je negde, usput od kuće do škole i nazad pokupio da je sebičnost vrlina? Kako uopšte dozvoliš sebi da ne ponudiš čipsom druga u čijem si društvu?

I dobro je što sam ubrzala korak i zamakla iza ćoška pa izbegla iskušenje da naružim palibrata.

Tešila sam se, nešto kasnije, čitajući jednu predivnu priču o afričkom plemenu Xhosa.

Xhose žive u jugoistočnom delu Južne Afrike.  Ime su dobili po svom mitskom praocu.  Poznati su po svojoj otvorenosti prema drugim kulturama i narodima i gaje prelepe običaje kojima veličaju i neguju dobrotu i ljubav prema drugom biću.

U jednom eksperimentu, antropolozi su grupi dece iz ovog plemena predložili igru. Nedaleko od njih su stavili korpu punu voća i rekli deci da će, onaj ko stigne prvi do korpe dobiti sve što se u njoj nalazi. Kada su im dali znak da krenu ka cilju, deca su se međusobom pogledala, uhvatila se za ruke i zajedno otrčala do korpe.

Onda su uzeli voće, seli i svi zajedno jeli. Kada su ih pitali zašto su trčali svi zajedno, odgovor je glasio: „Kako će i jedan od nas biti srećan ako su svi drugi nesretni?“

Ubuntu! To je reč koju pripadnici plemena Xhosa svakodnevno izgovaraju. A ona u prevodu znači „Ja jesam jer mi jesmo.“

Zašto je Ubuntu za nas tako nedostižno?

 


https://en.wikipedia.org/wiki/Ubuntu_philosophy

1 KOMENTAR

  1. Moderna civilizacija samo može da sanja o ovakvoj slozi i miru u zajedništvu

Comments are closed.