Uz prvu jutarnju…Ček da vas pitam. ?

Slušam Dejana i Jovanu kako se svađaju.  Ne retko, iz usta im izađu reči od kojih ostajem bez teksta. Često uletim između kad krenu udarci.
-“On je mene gurnuo, a ja sam onda njega pljunula.”
-“Pa, dobro, zašto niste lepo razgovarali, što se morate tući i pljuvati?”
“Zato što je on kreten.”
-„A ona je glupača.“
-„Znate, nije lepo govoriti za nekog da je kreten ili glupača.“
-„Ali kad jeste!“ oboje će u glas…
Pitam ih da li su srećni, da li su usamljeni, osećaju li se lepo, šta žele, čemu se nadaju… Pitam ih da li su grubijani i ostali dečaci i devojčice i zar se niko ne buni protiv toga.
-“ Ne želim da budem tunjavko, to nije cool, niko neće da se druži sa tobom i svi ti se smeju.“
-„Dečaci su debili“
-„A devojčice su kurve.“
-„Znaš li ti šta znači reč kurva?“
Ostajem bez odgovora. Zapanjena.

Pokušavam ih shvatiti. I ja sam bila u njihovim godinama. I svi mi stariji, a sad neretko prepuni osuda, smo prošli kroz to. Sećam se da nije prijatno kad se “boriš sam sa sobom”, spoznaješ sebe, uviđaš da se menjaš, tražiš svoje mesto pod suncem, nastojiš uklopiti druge iz svoje okoline u taj svoj svet.

“Znaš mamice, tata me nikad to nije pitao. Ja i kad mu se požalim nešto, on mi kaže da se ne svađam, da nema vremena i da idem da učim”, kaže Dejan i na moju konstataciju da je tata možda umoran kaže: “I ja sam, al niko ne brine.” Vraćam se nazad, u njihove godine.Period kad je tata umro, i ostala sam samo sa mamom. Bila je super majka, super radnica, super domaćica, super komšinica, super…sve…i svima osim meni.

Zvale smo se majka i ćerka utoliko što nam je neki požuteli list matične službe to govorio i što su se pod njenim krovom znala njena pravila. A pravilo je da sva pravila ona smišlja “u hodu”. I da niko ko se ne zove majka nema pravo da ih menja ili krši.

Tako je nju učila njena majka. A nju njena. I ko zna koliko majki moje porodice je tako od svojih kćerki stvaralo savršeno uklopljen kolaž sopstvenih želja.

Praštala sam: manjak ljubavi, višak strogoće, dvostruka pravila, manjak nežnosti, nedobijene zagrljaje, sve što je trebalo uraditi i sakriti. Praštala sam sve, prećutno, prenoseći svoje unutrašnje nepraštanje u sebi.

Sve do jednom. U tim mesecima sam govorila i radila sve ono što žene u mojoj porodici ne govore i ne rade. Prkosila. Psovala. Galamila. Bivala neposlušna starijima. Slušala mlađe. Protivila se majci. Udovoljavala sebi. I preživela sam, iako sam radila sve ono za šta su me učili da se ne radi.

A onda shvatam da se ne sećam kada je mene moja majka zagrlila dok sam bila dete. I zapitam se… Da li su majke moje porodice rađale da stvore novi život ili da ispune društvenu normu? Da li su nas nosile pod srcem iz želje i planirano ili nemarom partnera koji nije dorastao epitetu muškarca? Da li su nas rađale da bi se udale, zvale gospođama i hvalile? Ili su nas možda i volele, ali je obaveza da nas vaspitaju bila bitnija od ljubavi?
Ali, zar vaspitanje ne podrazumeva vaspitati nas za ljubav?!

Zar kultura voljenja nije najvažnija kultura?! Zar nežnost nije najbolja hrana od koje deca rastu – rastu kao ljudi?!

Ne komentarišem tuđe majčinstvo, ne dajem savete, ne držim govore na tu temu. Ali se uvek usudim reći jedno: majka nije vaspitna ustanova. Majka je majka i treba, kao u pesmi, da bude najlepša bajka.

I ako ste imali majku koja ne grli, ne ljubi i ne govori volim te bar svaki dan, oprostite joj, jer ona drugačije nije znala. A sebe kreirajte po njenom liku – budite sve ono što ona nije. Vaspitavajte sebe i svoju decu za ljubav. Ju ću svojima govoriti, iz dana u dan, dok ne nauče.

Ljiljana Đurišić

Rođena sestra Ironije, unuka Satirike i majka Koluta Očima