Juče sam otkrila da na telefonu imam opciju koja mi može pokazati koliko vremena dnevno provodim na Fejsbuku. Slučajno sam stigla do (za mene strašnog) podatka da sam na Fejsu u proseku sat i po dnevno.

Sat i po od 24 sata koliko mi traje dan.

Nekome je to mnogo, nekome je malo. Meni je iznenađujuće da toliko ukupno iznosi kad se saberu svi oni sitni i zanemarljivi trenuci „da uđem časkom na Fejs da vidim šta ima“.

Nisam ni primetila koliko sam zapravo skliznula na tanak led sve dok se nije desilo ovo korona sranje.

Odjednom, svako obaveštenje sa Fejsbuka počelo je da me pecka kao alergija na sunce.

Teorije zavere, matematički zadaci i optičke varke…

Ponovo sam počela da čitam komentare na svoje i tuđe tekstove i da se nerviram. Čitaju li ljudi išta osim naslova?

Gle ova nije znala tablicu množenja a sad deli matematičke probleme i pametuje.

Svi smo epidemiolozi, (anti)šovinsitički kreteni koji imaju mišljenje o svemu.

Što li me je briga?

Što?

Zato što provedem sat i po vremena dnevno na Fejsu. S a t i po !!!

U meni je sve pištalo kao vatrogasna sirena.

Za sat i po vremena sam mogla skuvati ručak…istuširati se i odspavati…

U sat i po stane više od trideset pročitanih strana romana, jedan napisan tekst…

To je ceo film. Jedan od onih sa beskrajno dugačkog „obavezno pogledaj“ spiska.

U devedeset minuta može da se ispeglaju Himalaji izgužanog veša u korpi kraj daske za peglanje. Da se pogleda bar jedna i po lekcija o pletenju korpi od papira.

Da se leži pored čoveka kog voliš, a da se ne taknete. Samo da se jedno kraj drugog diše.

Bez ekrana, bez filma, bez razgovora i mišljenja o tome kako te polako ali sigurno društvene mreže raspamećuju.

Možda na svetu postoje ljudi koji su disciplinovani.

Možda postoje oni koji se ne nerviraju kad im neko ispod teksta napiše da su „nemajke“ ili „morbile od žena“ ili „nazovi pisci“.

Možda postoje ljudi koje briga šta je rekao Janko ili Marko o bilo kom problemu.

Ja ne umem. Mene iskasapi kritika bez argumenata. Raspolutim se kad vidim kako ljudi lako uvrede. Preseče me brzina kojom smo u stanju da osuđujemo druge. Čak i sada kad smo svi u istim govnima.

Čačkala sam po telefonu kako da isključim obaveštenja. Sva obaveštenja.

Ovim tempom zbirku ću završiti za hiljadu godina…

Sat i po vremena manje dnevno to je 547.5 sati godišnje. To je 22.8 dana. Ej! Nečiji ceo godišnji odmor..I više od toga..

Zašto ne bi postojalo vreme, eto nekih pola sata kad ću pregledati sve što me zanima u onlajn svetu?

Zaokruženo, konkretno, sa granicama – umesto ovog celodnevnog zavisničkog virkanja na Fejs.

Umesto momentalnog odgovaranja na svaku poruku. Umesto glupo nonšalantnog traćenja života.

Vreme je najskuplja tarifa… od danas sam samo pola sata onlajn!

Resto – živim!

Social dilemma sa prevodom – trenutno vrlo popularna priča o društvenim mrežama

Ljiljana Đurišić

Rođena sestra Ironije, unuka Satirike i majka Koluta Očima