Uz prvu jutarnju… 

Posmatram je dok spava, pa mi pade na pamet…Imala sam 13 godina kad su mi počele grudi. Sećam se kao da je juče bilo, tetka mi je poklonila neki mali grudnjak, i ja sam ga nosila…

Jedan deo mene je bio tako ponosan, jer vidi me, postajem velika. A drugi do mene je bio prestravljen. Šta sad to dođavola raste i šta da radim s tim?

Paralelno s tim krenula sam da nosim i široke, najšire majice na svetu. Nedobog da neko primeti da ja imam sise, a kamoli grudnjak. Pardon, grudi.

No, ne lezi vraže. Kako su radili meni hormoni, tako su radili i dečacima iz razreda. Njima su ženski atributi bili uveliko poznati. Svi smo bili na pragu puberteta.

Pakao je počeo slučajno, dečak koji je sedeo iza mene nekako je primetio bretelu, povukao je, onako da pukne. I tako to krene.

Lakše bilo, jer su i drugim devojčicama počele rasti grudi, pa niko u tome nije bio sam. I dalje nije bilo lakše na temu zadirkivanja. Samo smo sad bile u grupi, pa je bilo jednostavnije živeti s tim.

Naravno, o tome nisam nikad pričala s mamom. Nisam htela da budem tužibaba, nisam htela da moje grudi izazovu pažnju. Jednostavno sam čekala da prođe.

Nešto malo kasnije smo došli u fazu u kojoj su dečaci štipali devojčice za dupe. Pardon, zadnjicu. Onako, rekreativno. To je već bila igra. Naravno, nisu štipali sve. Pa se tu stvori potpuno pogrešna slika. One devojčice koje nisu bile štipane, umesto da osete rasterećenje, osećale su se izopšteno, nedovoljno zanimljivo, nedovoljno važno. Zamislite taj apsurd.

Mi smo nekad te dečake koji su nas štipali gađale pernicama, pokušavale da se sakrijemo u toalet i sl. Ne, nijednog trenutka nam nije bilo prijatno. I ne, nijednog trenutka nam nije palo na pamet da to predstavimo kao problem. A trebalo je , još kako…Ne, nijednog trenutka nam nije palo na pamet da bi to moglo biti seksualno išta, a kamoli napastvovanje.

Kad se problem počeo rešavati sam od sebe? Pa logično, onog momenta kad smo počele da “pripadamo” nekom od dečaka, kad smo postale nečije devojke. Jer, pobogu, ne štipa se i ne pipka tuđa djevojka. Samo ona koja je samo svoja. Ironija, opet, zar ne?

A recimo, dečaci koji to nisu radili, čak i tad, nisu bili kul. Bivali su marginalizovani i odbačeni. Nisu bili deo divljeg čopora koji čak i tad, nesvestan toga, ženama pokazuje da ih čeka život dostojan jednog objekta.

Hajmo sad ovako…Ali moram da vas zamolim samo jednu stvar: Pokušajte, samo na trenutak, da zamislite devojčice koje dečake hvataju za jajca, recimo? Pardon, testise. Eto onako, iz igre? Što, nije vam zanimljivo? To nije lepo?

E baš svašta...

Žao mi je, ali žensko telo nije svačije i ne može o njega da se trlja niti da ga dodiruje niko ko za to nema dozvolu. Niko. Shvatite to.

I možda nikad ne bih sa širokim internet prostranstvima delila informaciju o tome kad su moje grudi počele da rastu da me sve to ne čeka s ćerkom.

Ne želim da ona misli da je normalno da je dečaci hvataju, štipaju, dodiruju bez njene dozvole.

Ne želim da ona misli da mi to ne sme reći, jer nije dovoljno važno.

Ne želim da ikad pomisli da je ona samo objekat muške žudnje i zadovoljavanje muških potreba. Jer nije. Jer ni ona nikad neće posmatrati muškarce samo kao objekte.

Eto…toliko…

Ljiljana Đurišić

Rođena sestra Ironije, unuka Satirike i majka Koluta Očima