Ljubav ne možeš da prerasteš. Maminu pogotovo.

– Mama, idem da prošetam! – viknula je čupava glava na vratima sobe.

– Čekaj, je l’ ti treba još para? – vičem dok čupavac trči niz stepenice. Bez poljupca.

– Ne, imam ! Vidimo se posle! Ćao!

Gledam ga…sve mu lako, sve mu teško.

Zanovetalo je na oca, normalno. Brbljivac na majku. Na kog bi drugo?!

Sestru svakog dana bar dvaput povuče za rep, kliberi se, zadirkuje je da je dosada. A ovamo me razredna zove iz škole da kaže kako se potukao na malom odmoru da je odbrani od nekog osmaka.

Kad se nasmeje, na obrazima mu se pojave rupice. U tim rupicama su svi nestašluci ovog sveta.

Kad zagrli, srce se rastoči u kosmos.

Al’ grli retko. …

– Beži, majka. Veliki sam.

Ne umem da mu objasnim da maminu ljubav ne možeš da prerasteš.

– Daj, majka, nisam mali, šta može da mi se desi?!  Znaš gde sam, znaš s kim sam, što se toliko brineš? – kažeš dok mrljaviš kajganu.

– Samo te molim da paziš na sebe, eto.

– Oprezan sam, znaš me, valjda.

ZNAM TE U SRCE.

Veliko skakutavo srce što sam prvi put čula na starinskom ultrazvuku u Domu zdravlja. Tad nisam znala da ćeš biti dečak.

Tad nisam znala da je moguće ponovo voleti onoliko jako koliko sam volela tvoje sestre.

Tad nisam znala da čujem hrabro srce. Da ću da se rodim kao drugačija majka. Istumbao si mi svet.

Tome valjda služe svojeglava deca, koja liče samo na sebe i ni na koga drugog.

Srce mi se rastoči u kosmos.

Znam, jednog dana imaćeš , 18, 29, 37…

I opet ćeš me kad ti priđem, zagrliti i reći:

– Beži, majka. Veliki sam.

– Ako. Za mene si mali…

Maminu ljubav ne možeš da prerasteš.

Ljiljana Đurišić

Rođena sestra Ironije, unuka Satirike i majka Koluta Očima